Kako je u Čileu 1962. godine skinuta "genetska kletva" jugoslovenske reprezentacije

Zato sam priču o sopstvenim doživljajima tih planetarnih događaja počeo podsećanjem na dva četvrtfinala u kojima su jugoslovenski fudbaleri poraženi od nemačkih (Švajcarska 1954. i Švedska četiri godine kasnije). Na tim mundijalima upisana je genetska crta jugoslovenskog, kasnije i srpskog nacionalnog tima – to je ekipa kojoj uvek fali nešto malo!

Ta dva poraza od Zapadne Nemačke su ostali kao beleg čuvenog “olimpijskog tima”, generacije Vladimira Beare, Rajka Mitića, Stjepana Bobeka, Branka Zebeca, Bernarda Vukasa…

Nikad se više nije dogodilo, a teško da će se ikad i ponoviti, da se dve reprezentacije i treći put uzastopce sastanu u četvrtfinalu svetskih fudbalskih šampionata, tek u nedelju 10. juna 1962. na stadionu Nacional u Santjago de Čileu opet su u meču za plasman u polufinale sastali tadašnja Jugoslavija i tadašnja Zapadna Nemačka. Prva se kasnije raspala, druga se nešto pre toga ujedinila...

„Talični“ Helmut Ran više nije igrao, ali tu su i dalje bili Uve Zeler, Hans Šefer i Horst Simanijak, te nove snage predvođene Karl Hajnc Šnelingerom.

Početak šezdesetih bio je period dominacije čuvenih “Partizanovih beba”, koje su tada tri puta zaredom osvojile titulu prvaka Jugoslavije, a nekoliko godina kasnije igrale finale Kupa šampiona sa madridskim Realom. Zato su tadašnji selektori Ljubomir Lovrić i Prvoislav Mihajlović postavili osovinu sa Stadiona JNA: Milutin Šoškić na golu, u jednom trenutku najbolji bek Evrope Fahrudin Jusufi u odbrani, “poslovođa” Vladica Kovačević u sredini i veliki Milan Galić u napadu.

Tim je, kako je to inače bivalo u tadašnjoj Jugoslaviji, sastavljan vrlo uravnoteženo. Bilo je petorica fudbalera Crvene zvezde, najvažniji Vladimir Durković i Dragoslav Šekularac. “Šeki” je sam mogao da bude osovina bilo kog tima. Od četvorke koja je došla iz zagrebačkog Dinama upamćen je Dražen Jerković sa četiri gola na ovom prvenstvu. Iz OFK Beograda su došla trojica, među njima i mladi Josip Skoblar, koji je na Karaburmu stigao iz Rijeke.

Iz Rijeke je, a to će se ispostaviti kao najvažnije, u nacionalni tim uvršten centarhalf Petar Radaković, koji je u finišu ove istorijske utakmice igrao sa čalmom na glavi, jer mu je u jednom duelu pukla arkada. Nije hteo da izađe iz igre. Uspeli su da ga nateraju da mu zašiju ranu, pa se vratio na teren. U 87. minutu lopta je bila kod Galića, centaršut na Radakovića koji postiže gol i Jugoslavija ostvaruje plasman u polufinale.

Bila je to istorijska pobeda. Pala je kletva. Nemci su konačno pobeđeni.

* * *

Utakmica je završena u 16 sati po lokalnom vremenu, kad je kod nas bilo šest sati više, a prenos iz dalekog Čilea slušali smo kolektivno na staroj čukaričkoj železničkoj stanici, odakle su učenici šestih razreda Osnovne škole „Đorđe Krstić“ trebali da krenu na ekskurziju po Tjentištu, Milinkladama, Ljubinom grobu i ostalim znamenitim mestima slavne bitke na Sutjesci.

Putovali smo vozom za Dubrovnik, koji je prugom uskog kolovoza išao preko Obrenovca, Lajkovca, Užica, sadašnje turističke atrakcije „Šarganske osmice“, a zatim Višegrada, Ustikoline, Foče, Goražda, Tjentišta... i koji je po redu vožnje trebalo da krene u 21.30.

Sećam se da me je otac u poluvremenu prenosa te istorijske utakmice odvukao do stanice pored Hipodroma (do koje nam je od naše kuće trebalo pet minuta), usput mi podelio nekoliko važnih saveta i pretnji šta će me snaći ako ih se ne budem pridržavao, a onda me gurnuo u red sa drugarima iz razreda i otrčao kući da sluša prenos drugog poluvremena.

Nije računao da će i drugove železničke radnike interesovati da li ćemo konačno pobediti „mrske okupatore“, koji su okupljeni oko radioaparata u otpravnikovoj kancelariji prvo pratili utakmicu a potom proslavljali Radakovićev gol, tako da su konačno postavili kompoziciju na polazni peron negde iza ponoći, kad smo mi već uveliko pojeli sve sendviče, pohovane batake i ostalo što su nam spremili da „imamo za tri dana“, pa je masovno povraćanje počelo već kod Bariča.

* * *

Nemce smo, osim u Čileu, pobedili još 2010. godine u Južnoj Africi, ovog puta kao Srbija, i to sa igračem manje, a u Francuskoj 1998. smo izvukli nerešeno. Ukupna statistika, sedam utakmica, dve pobede, jedna nerešena, četiri poraza i gol-razlika 5:11.

Nedugo posle prve od ove dve pobede Petar Radaković je počeo da oseća probleme na srcu. Dugo se mučio, pravio pauze, ali teren ga je vukao. Na kraju je 1966. godine tokom jednog treninga preminuo od srčanog udara.

* * *

Meni je bilo krivo što sam sve kockice tog trijumfa za fudbalsku istoriju sklopio tek po povratku sa ekskurzije, na kojoj sam zbog „istorije uživo“ propustio da pratim polufinale sa tadašnjom Čehoslovačkom (13. juna u Vinji del Mar – 1:3), pa i utakmicu za treće mesto sa Čileancima (16. juna, opet na Nacionalu – 0:1).

Sekirao bih se još više da sam tada znao da je to poslednji veliki uspeh „plavih“ na svetskim fudbalskim šampionatima i da će reprezentacija Jugoslavije plasmanu u polufinale najbliže biti tek 28 godina kasnije u Italiji, kad je bilo već evidentno da njen raspad samo čudo može da spreči.

U sledećem nastavku: Kako sam izveštavao sa finala Mundijala u Argentini 1978. godine