Piše Ivan Mrđen: „Gol, gol, gol...“ za sva vremena

Radio prenos čuvene utakmice Jugoslavija – Francuska (3:2) u švedskom gradu Vesterosu na šestom Svetskom fudbalskom prvenstvu, odigrana 11. juna 1958. godine, je prvo što pamtim u vezi sa najznačajnijim fudbalskim smotrama. Francuzi su pet minuta pre kraja izjednačili na 2:2 drugim golom najboljeg strelca svetskih šampionata svih vremena Žista Fontena (koji je na tom turniru postigao čak 13 golova), ali je na minut pre poslednjeg sudijinog zvižduka Toza Veselinović doneo pobedu „plavima“, što je decenijama bio sinonim za reprezentaciju Jugoslavije.

U malom dvorištu u Doksimovoj ulici na Čukarici, koje je delilo čak pet porodica, te večeri slušao se radio prenos legendarnog Radivoja Markovića (1909-1979) sa novog aparata marke „Tesla“, koji je moj otac Anton kupio nekoliko dana pre toga, baš zbog tih prenosa „iz daleke Švedske“.

Jugoslavija je u to vreme bila svetska fudbalska sila, redovan učesnik završnih nadmetanja za pehar Žila Rimea posle Drugog svetskog rata (1950. Brazil, 1954. Švajcarska i 1958. Švedska), ali i olimpijskih fudbalskih turnira, na kojima je tri puta gubila u finalu (1948. London, 1952. Helsinki i 1956. Melburn), da bi konačno 1960. godine bila osvojena i zlatna medalja na Olimpijadi u Rimu.

Od tri predratna Mundijala (1930. Urugvaj, 1934. Italija i 1938. Francuska) Jugoslavija je učestvovala samo na prvom, o čemu je moj kolega i prijatelj Vlada Stanković napisao sjajnu knjigu „Montevideo, Bog te video“, po kojoj su kasnije sminiljeni film i televizijska serija.

Tada nije igrana utakmica za treće mesto, pa se još vode polemike da li je Jugoslavija bila treća (zato što je izgubila od budućeg svetskog šampiona) ili četvrta, kao što stoji na zvaničnom sajtu FIFA, jer je u polufinale ušla sa dve pobede i gol-razlikom 6:1, kao i selekcija SAD koja je imala dve pobede i skor 6:0, da bi potom obe ekipe izgubile sa po 1:6, mi od Urugvaja, Amerikanci od Argentine.

Putovanje najboljih fudbalera Jugoslavije u Brazil 1950. godine ličilo je na urugvajsku epopeju i ostaće zapamćeno po odlučujućoj utakmici sa domaćom selekcijom, odigranoj 1. jula na „Marakani“ pred 142.000 gledalaca, što je najveći broj posmatrača ikada neke od utakmica reprezentacije država kojima je Beograd bio ili je još glavni grad, ali i po čuvenoj „čalmi“ Rajka Mitića, koji se povredio prilikom izlaska na teren, pa je tu utakmicu odigrao sa zavijenom glavom.

Toga se, naravno, lično ne sećam, jer sam u to vreme imao samo devet meseci, baš kao ni razočarenja četiri godine kasnije, kad je možda najbolji tim u istoriji ovdašnjeg fudbala (onaj „olimpijski“ iz 1952. – Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec - sa samo jednom promenom, jer je umesto Ognjanova na desnom krilu zaigrao legendarni Miloš Milutinović) u četvrtfinalu izgubio od Zapadne Nemačke (opet budućih svetskih prvaka) sa 2:0, autogolom Ivice Horvata i pogotkom Helmuta Rana pet minuta pre kraja, posle neviđene opasade nemačkog gola i dvadesetak propuštenih prilika.

Isti taj Ran će i u Švedskoj, opet u četvrtfinalu, pokopati nade ovdašnjih ljubitelja fudbala (Zapadna Nemačka – Jugoslavija 1:0, Malme 19. juna 1958.). Zato je sasvim razumljivo što je Radivoje Marković četiri dana ranije ono svoje istorijsko „gol, gol, gol“, čime je decenijama počinjala špica u vreme direktnih radio prenosa fudbalskih utakmica veoma popularne emisije Radio Beograda „Vreme sporta i razonode“, uzviknuo zbog pogotka koji je Jugoslavija – primila!

Bilo je to u 80. minutu utakmice sa Paragvajom, kad je izvesni Horhe Lino Romero izjednačio na 3:3, što je značilo da će Jugoslavija u četvrtfinalu umesto sa skromnom selekcijom Severne Irske (Francuzi ih isprašili sa 4:0) igrati sa Fric Valterom, Uve Zelerom, Hans Šeferom, Horstom Simanijakom i ostalim zvezdama zvaničnog svetskog prvaka iz 1954. godine. I, naravno – Ran, koji je gol za konačnih 1:0 postigao već u 12. minutu.

U to vreme sam imao nešto manje od devet godina i moj otac je hteo da me kao „čudo od deteta“ prijavi za takođe veoma popularnu emisiju Radio Beograda „Sve ili ništa“, kviz u kome je bilo moguće osvojiti čak 32.000 dinara (očeva plata bila je oko 10.000), jer sam napamet znao gomilu sastava fudbalskih ekipa i bio „živa enciklopedija“ rezultata i raznih podataka. Tako sam zapamtio ono što svako dete danas može da proveri na internetu da je na tom šampionatu konačno Brazil u velikom stilu osvojio pehar svog zemljaka Rimea, pobedivši u finalu Švedsku (5:2), te da je tada prvi put zasijala zvezda legendarnog Pelea.

Zanimljivo je i to da su među 16 ekipa prvi i jedini put bile sve četiri sa Britanskog ostrva, uz već pomenutu Severnu Irsku, i Engleska, Vels i Škotska, sa kojom je Jugoslavija igrala prvi meč (1:1).

U sledećem nastavku: Osveta u Čileu, pa dvanaest sušnih godina