Podeli
Dragan Popović kolumnista sajta nova.rs i sportski komentator
Foto: Privatna arhiva

Davno sam čuo nešto ovako: "Ako me već terate da jedem ono što se ne jede, ne insistirajte da podrigujem od zadovoljstva"!

Čitam i slušam po medijima ovih dana, doduše vreme mu i jeste, kako se nižu informacije o prelascima igrača i trenera iz kluba u klub i tu suštinski nema ničeg spornog. Sezona je “selidbi” i ljudi hoće da znaju, ko im dolazi, ko odlazi, šta da očekuju od tima u predstojećoj takmičarskoj godini, te ni u toj konstataciji nema ničega posebno interesantnog. Pa, u čemu je onda stvar?

U prvi plan svih vesti, članaka, emisija, u doba prelaznih rokova, pojavljuje se termin UGOVOR i kad je već tako, poželeo sam neke od najčešče pominjanih stavki bar malo demistifikujem. Činjenica je da objavljene brojke i podacii izazivaju sumnju i mnogi misle da se iza “brda” ugovora nešto valja. Zadržaću se samo na one segmente koji se, kao po dogovoru, medijski objavljuju i to tako da im je sadržaj uočljivo usaglašen. Ali, odmah da razjasnimo. Koliko god ta priča o ugovorima delovala otužno, nije potrebno zauzimati rigidne stavove, jer nama takvi stavovi nikakvu korist ne donose, dok za aktere važe potpuno drukčiji aršini. Za njih, ugovori niti su pogubni, niti “Sveto pismo”. Rutina?

Svakako vam je izraz “kao po dogovoru”, upao u oči, a odnosi se na medijsko praćenje i način izveštavanja. Ne brinite i jeste neka vrsta dogovora. Krijući se iza fraze “poslovna tajna”, gotovo svi mediji nam nude one delove ugovora koji su nepobitni i kad je već tako, ne očekuje se da ih iko “čačka”. A, zašto bi pa neko i “čačkao”, kad se sve zna? Zna se koliko love, koliko godina, šta se od ugovornih strana očekuje i zar nije dovoljno? E, pa kad se sve zna, čemu onda “čuveni” aneksi ugovora? O, tome bih malo. O tome, šta “plebsu” nije predočeno, a moglo bi da pomogne, ako ni zbog čega pametnijeg, a ono bar da ne upada u zablude.

Koliko ste samo puta pročitali da je za nekog igrača, ili trenera, izdvojeno toliko i toliko para i koliko ste se puta zapitali da li je to (najpre) normalno, a onda da li je moguće i ima li svrhe? I kad te “brojke” nekako prihvatite, jer vas ubede da dotični baš toliko i vredi, odnosno, da će za tu sumu koja mu je ponuđena, na terenu pružati adekvatan doprinos, kasnije, bolje reći najčešće, odustajete od mogućnosti da medijsku priču dovedete u sumnju. A, nije mali broj “začkoljica”, koje ne bi trebalo da zanemarite. Jedna od najmanje proveravanih, ali pouzdano primenjivana, ne po pravilu i ne u svim sportovima, jeste baš varijanta sa parama. Dakle, ugovor je potpisan na izvesnu svotu, od nje igrač (ili trener) dobije znatno manje, a ostatak se “zagubi”. Prave vrednosti upisane su u aneks ugovora, a on je, Bože moj, poslovna tajna i kad malo bolje razmislimo, zakonski je sve u redu. Šta onda nije u redu, osim posrednog aktiviranja svojevrsne “perionice para”? S obzirom da je sve, što se toga tiče, plod dogovora, u kome “običan svet” ne učestvuje, pa je to izgovor medija za odustajanje od potrebe da javnost bude detaljnije informisana. Osim, ako pare nisu državne, pa nekome nekad padne na pamet da proveri “saldo”. Pravi problem, onaj koji možemo da “uglavimo” u sportski milje, jeste izazivanje nepoverenja i remećenja odnosa navijača prema čoveku koji je došao u klub. Mediji su objavili da su za nekoga izdvojene velike pare, ali primećuju da taj ne pruža ni “pola” od onoga što se od njega očekivalo. A, šta ako je baš ovo sa “fingiranim” iznosima iz ugovora razlog? A, retko kome na tribinama, ili ispred malih (srednjih, većih…) ekrana padne na pamet da pre psovke, ili opanjkavanja “na sva usta”, pomisli da ono što je pročitao ili čuo, naprosto ne odgovara istini.

Ili, recimo ovo. Primećujete da neki igrač “nema pojma”, a da je konstantno u timu. Još jedna “igra” u ugovoru? Da, ali koja? Retko ko pomisli da je njegovo “radno mesto” možda otkupio menadžer i rasteretio klub određenih finansijskih izdataka za tog igrača. Jednostavno, klub mu ništa ne duguje, plaća ga menadžer, a on, regularno provodi vreme na terenu i “razvija” se. Taj detalj u ugovoru sigurno nikada nećemo videti. Postoji i ona verzija da neke igrače klub mora da prihvati u “paketu”, jednog po sopstvenoj, a drugog (trećeg, četvrtog…) po želji menadžera. Pretpostavljam da ste nebrojeno puta upali u zamku i da ste nekoga surovo nagadili, ne uzimajući u obzir da je za njegovu “kreaciju” na terenu, više kriva skrivena “kombinacija” u ugovoru.

Ima toga još, naročito u sadržaju aneksa, ali bitnije mi je da steknete uvid, bar u one najjavnije tajne i da znate da su zaista primenjivane. Od ovih “banalnih” primera nisu izuzeti ni vrhunski sportisti. Ne govorim o pravilu nego o mogućim situacijama. A, njih zaista ima i najjadnije je to, što ih retko ko obznanjuje.

Postoji jedan postupak, nalik na ugovoren posao, a nigde ga nema u javnosti. Dvostruka je žalost što se uopšte i primenjuje. Prvo, prečesto se dešava, a drugo, delo je pravno gotovo nedokazivo. Reč je o tzv. prećutnim ugovorima, ili ugovorima sa “ja tebi, ti meni” uslugama. Nigde nisu “bačeni na papir”, ali se lako prepoznaju. Agencija, menadžer ili “jak čovek” na pravom mestu, postavi svog selektora, uz uslov da sa te pozicije “gura” određene igrače.

Ugovori, koliko god bili u prvom planu, služili pritom kao paravan za “mutne” radnje, ipak su neminovnost i čovek mora tako i da ih prihvati. Na kraju, neke obaveze u odnosima klub-igrač-menadžer moraju da budu ozvaničene, kao bi manje moćni koliko-toliko bili zaštićeni. Ono što ne mora da postoji jeste naša pozicija (čitalaca, gledalaca, slušalaca), koju pretvaraju u idiotsku. Nije uputno uzimati zdravo za gotovo sve što nam serviraju, a te priče o ugovorima zaista su lepo upakovane i tako “mame”, da ih često upijemo bez razmišljanja. A, mogu posle toga da se pojave i oni što insistiraju na podrigivanju, oni koji su nas naterali da te medijske “šarene laže” progutamo.

Komentari

Vaš komentar