Za generale se tragedija kod Raške nije ni desila: Piše Milenko Vasović

Vojska, očigledno, želi da se tragedija što pre zaboravi. Imaju oni iskustva u tome.

Baš me interesuje da li je načelnik GŠ, general Milan Mojsilović 22. septembra, dan posle ludila, pitao kolegu Milosava Simovića komandanta Kopnene vojske - kako je moguće da se tako nešto dogodilo. I šta li mu je Simović odgovorio. I da li je Simović isto pitanje postavio komandantu Druge brigade Siniši Staševiću, pod čijom komandom je bilo vozilo-ubica PASARS.

Šta li je o nesreći imao da kaže načelnik logistike Srđan Petković, a šta načelnik Uprave vojne policije, brigadni general Milan Lazić. Kako li svi oni aboliraju sebe od odgovornosti. I kako spavaju?

Kao da su se pod uniforme uvukle kukavice i karijeristi. Nije, normalno da posle nesreće niko od starešina ne podnese ostavku, da nijedan komandant, nijedan potčinjeni nije smenjen, da niko srpskoj javnosti ne kaže šta se tačno desilo. I šta je preduzeto da nam se zlo ne bi ponavljalo.

Kakva je garancija da nas i sutra neće oklopnjaci, guseničari ili zalutale granate pretvarati u rezance. Kakva, gospodo generali?
Vaše ćutanje nije nikakv odraz mudrosti, ono neće podići poverenje, naprotiv, samo će pojačati rezerve i sumnje u rukovođenje Vojskom.

U startu ste nas gospodo obmanuli jednim rutinskim saopštenjem koje ima više floskula i laži nego rečenica. Koji je to “redovni zadatak realizovalo” borbeno oklopno vozilo PASARS vozeći kontra smerom na prometnoj (civilnoj) saobraćajnici.

Kako je moguće da je PASARS “u koloni pod pratnjom vojne policije” prešao na suprotnu stranu magistrale. Je li to bilo po nečijoj komandi iz pratnje ili solo izvedena akcija vozača grdosije od 16 tona, sve sa topom.

Ko može da veruje u vaše nemušte tvrdnje posle svedočenja nesrećne majke, Marije Lazović, koja je nekim čudom ostala živa u smrskanom automobilu. Marija je doslovce za Novosti rekla: “Čovek je išao nenormalnom brzinom našom trakom. Kao da je išao namerno da nas ubije Danijel je pokušao da se skloni što je više mogao, ali nije uspeo”. Pročitajte to, pa se dogovorite ko će još na sud, sem vozača koji je u pritvoru.

Posebno bode oči ćutanje predsednika države. On koji sebe proglašava vrhovnim komandantom nabio je glavu u pesak, kao da tragedije nije ni bilo. A umeo je da se petlja u ono što mu nije nadležnost niti se od njega očekuje. Na primer, da objavi smrt devojčice Danke Ilić. A smrt troje dece i dvoje odraslih pod točkovima borbenog oklopnog vozila nije ga motivisala da se oglasi.

Nema gluposti koju on ne komentariše, nema budale sa društvenih mreža kojoj nije odgovorio. Referisao nam je o smrti pevačice iz Borče. Do neba vrišti kad neko pomene člana njegove porodice, a ovde, gde je vojnim borbenim vozilom, zdrobljeno troje dece, njihov otac i još jedna devojka “vrhovni komandant” ćuti.

A ne bi smeo. Jer, takva tragedija nadilazi sve ili većinu onoga što predsednik trči da nam saopšti, da nam objasni, “samo da narod razume”. Setio se Koluvije u zatvoru, a ponaša se kao da ne zna za tragediju Lazovića. Potom, borbeno vozilo koje je sejalo smrt na Ibarskoj magistrali vraćalo se sa smotre nazvane “Zastava 24”. Priredbe koja služi da se slika vladajuća klika. Na kraju je plaćena previsoka cena za taj marketing.

Predsednik Srbije je taj koji postavlja i smenjuje generale. No on sada kupuje “rafale” i lobira za litijum, što bi talasao u Vojsaci. Uostalom njemu i trebaju baš ovi, ovakvi. Kao da su svi klonovi Zagorke Dolovac.

Ima još jedan ćutolog, ministar Bratislav Gašić, no o njemu ne vredi trošiti reći. On je za Vojsku isto što i Grčić za EPS, samo što se u Vojsci ne loži blato nego su glave u pitanju.