Piše Milenko Vasović: Srbija i dalje „izvozi“ svoju decu

Tako nam se, valjda i moglo desiti da jedna šestogodišnja devojčica, bude zauvek iseljena iz Srbije. Praktično oterana iz zemlje u kojoj je rođena i u kojoj jedino ima nekog svog. Gurnuta u nepoznat svet i nerazumljiv jezik. A sve je moglo i moralo biti drugačije.

Da bi Kristina, tako se zove devojčica, bila odvedena u Švedsku morao je da bude poremećen život još jednom detetu, njenoj starijoj drugarici („sestri“) S. sa kojom je živela u hraniteljskoj porodici Danijele i Sretena Kojić iz Jadranske Lešnice kod Obrenovca. Devojčica S. je postala usputna šteta nečijeg nauma da Kristinu udomi kod švedskog bračnog para.

Razoreno društvo, nema sluha za „male“ sudbine, za obične ljude, za njihove patnje. Ako neko naumi da ti upropasti život to će se, obično i desiti, još ako taj „neko“ ima vlast...Dakle, Kristina u tuđinu, „sestra“ S. u dom za nezbrinutu decu. Prvo jedan, pa drugi, a dojučerašnjoj „mami“ i „tati“ prazna hraniteljska kuća. I duša.

Da bi „operacija Švedska“ mogla biti realizovana morali su Danijelu i Sretena da proglase nepodobnom i nesavesnom porodicom. Za to je poslužila jedna anonimna prijava Centru za socijalni rad u Obrenovcu. Navodno, u kući Kojića ima porodičnog nasilja. Hm, ozbiljna stvar, samo u policiji nema takvog predmeta niti evidencije o intervencijama i pozivima.

Ta anonimna prijava bila je „dovoljan“ razlog da se štićenice oduzmu. Nema veze što su Danijela i Sreten želeli da ih usvoje kad su čuli da Kristina mora van Srbije i da je tamo na severu čekaju baš „pravi“ roditelji. Nisu socijalni radnici dozvolili. Međutim, ponudili su im da dobiju drugu decu kao hranitelji. Glupost, kako ćeš dovesti neko dete u porodicu, ako tvrdiš da je u istoj bilo nasilja.

Znači mora Švedska.

U Srbiji inače na usvojenje dece čeka nešto više od 700 bračnih parova. Njima nije ponuđeno da usvoje Kristinu, razgovarano je samo sa 34 para. Valjda da se ispuni forma.

Kao neko čija je roditeljska kuća bila ujedno i hraniteljska porodica za jednu devojčicu, danas ženu, imam pravo da kažem da su te veze i ta ljubav jači od svih zakonskih odrednica. Da u hraniteljskim porodicama po pravilu nema razlike u odgajanju biološke dece i dece koju im je država poverila na odgajanje.
Znam, kako je bilo meni i Veri tako je bilo i Goci. Iste lekcije, iste sankcije, iste nagrade, ako je nagrada i bilo. Goca je bila, ostala i biće deo porodice. Tako smo je mi prihvatili, tako sva rodbina, komšije, prijatelji. Nema razlike.

Nasilno otrgnuti dete iz takvog okruženja ravno je zločinu. A to se upravo dogodilo hraniteljima iz Jadranske Lešnice i njihovim devojčicama.

Zato više verujem suzama Danijele i Sretena Kojić u čijoj su porodici deca prohodala i propričala nego socijalnim radnicima i policiji.

Nego supervizoru Nadi Sekulić i Jeleni Goljić, iz Centra za socijalni rad u Obrenovcu. I ondašnjoj ministarki Kisić. Njih tri su deo birokratskog aparata, a Danijela i Sreten ljudi sa emocijama.

Na ovom mestu sam pre nekoliko godina napisao priču o jednojAni iz Beograda kojoj su u porodilištu Narodni front ukrali tek rođenu bebu i bukvalno prodali nemačkoj porodici. Bilo je to sredinom šesdesetih godina prošlog veka. U prodaji je učestvovao i ondašnji direktor koji je sa gostom iz Nemačke obilazio porodilište. Birao dete. Policija prstom nije mrdnula da rasvetli slučaj.

Kristinino slanje u Švedsku me podseća na nastavak ove grozne prakse. Stotine dece je promenilo državu u kojoj su rođeni. Srpski specijalitet, nisam čuo da se slične stvari događaju u Sloveniji, na primer, ili Hrvatskoj.

Zato me živo interesuje da li će tužilaštvo uopšte pokrenuti postupak po krivičnoj prijavi protiv gospođa Goljić, Sekulić i Kisić koje su, svaka na svoj način, učestvovale u ovom slučaju.