U računarima Veljka Belivuka navodno su otkriveni bitkoini vredni 10 miliona dolara. O toj cifri nas je pre neki dan izvestila alternativna oglasna tabla policije zvana tabloidi. I to niko nije demantovao.
Kad se jednog dana završi proces zloglasnom Velji Nevolji niko se više neće sećati tih10 miliona „zelembaća“. Ni Belivuk ih neće smeti pominjati, a ako nekoga i priupita „gde su moji bitkoini“ dobiće jedini logičan odgovor – koji bitkoini?
Nije me briga za novac narko kartela i profesionalnih ubica, nešto drugo me kopka – da li mi, građani plaćamo to Belivukovo rudarenje. Rudarenjem se inače naziva proces u kome kompjuteri rešavaju složene zadatke i tako dolaze do skrivenih kriptovaluta, a bitkoin je najvrednija. Za to su potrebni moćni računari koji troše dosta energije.
Mogu se kriptovalute kupiti i za keš u posebnim „menjačnicama“, ali u Srbiji je omiljena prva varijanta, naročito ako kompjutere priključite na utičnice kakve državne kuće.
Traganje za virtuelnim novcem je izazvalo pomamu u mnogim zemljama, naročito u onim sa jeftinom strujom. U Iranu, na primer su iznikle farme kriptovaluta koje gutaju ogromne količine električne enegrije. Zbog toga je u pojedinim gradovima bilo problema sa grejanjem što je direktno uticalo na povećanje zagađenja vazduha.
U Kini je jedan „dovitljivi“ direktor nakačio devet računara na školski strujomer. Otkriven je, a sve što je „iskopao“ država je zaplenila i prebacila na račun prosvetne inspekcije.
Srbija je naravno meka za rudarenje što zbog jeftine struje, što zbog ćutanja kada se u kakvoj državnoj kući otkrije biznis. U Aranđelovcu je pre dve godine provaljeno da u Sportskom centru Šumadija „neko“ rudari, a račune za struju plaća opštinska kasa. Alarmirana je policija, obavešteno tužilaštvo i ništa.
Javnost nije smela da sazna ko juri bitkoine o trošku naroda. Tri puta je policija odbila da odgovori na pitanje novinara čiji su kompjuteri otkriveni u SRC Šumadija. Međutim jedan od upućenih šefova je doslovce rekao: „Mašine je postavio „neki dečko iz Win-Wina“.
I tako, okolo naokolo eto vuka. Firma Win-Win je u vlasništvu kompanije Alti, Alti je u vlasništvu Prointera. Prointer je blizak sa vrhom Srpske napredne stranke i valjda u rukama Slaviše Kokeze. Kokezu opet tabloidi prozivaju za bliskost sa Belivukom, a kod Belivuka su pronađeni oni milioni dolara u bitkoinima.
Kopa se ne samo u Aranđelovcu. Čini mi se da je i u jednoj školi u Sandžaku otkriveno rudarenje. Navijačke prostorije na stadionima fudbalskih klubova su idealne za to. Izvesno je, takođe, da na severu Kosova cveta ovaj biznis. Tamo je plaćanje struje „nepoznat“ pojam, a mafija se brzo i lako organizuje. U mnoge podrume ušli su računari vredni i po nekoliko stotina hiljada evra.
Lično mislim da je priča o bitkoinu nalik na Jezdu i Dafinu samo u većim razmerama. Špekulantska roba par ekselans, što bi rekli Francuzi. U to me ne mogu razuveriti ni Japanci kod kojih je ovo sredstvo plaćanja, ni „Tesla“ automobili koji plasiraju milijarde dolara u „virtuelno zlato“. Pogledajte samo oscilacije: pre dva meseca jedan bitkoin je vredeo 60. 000 dolara a danas 38.717.
Kriptovalute su kao struja, pogodne za ovo-ono, jer se ne vide i ne ostavljaju trag. I gde baš Srbija da bude među onim zemljama koje su zakonski uredile tu oblast. Njima se može trgovati, plaćati… nedostaje samo jedan član – da je Narodna banka dužna da otkupi svaku kriptovalutu.
I to će vremenom doći, znaju maheri šta rade. Neko je dobro podučio Velju Nevolju, jedino što nije računao na njegovo hapšenje.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare