Nego, nisam siguran da i ovo vikend divljanje Zvezdinih navijača (čitaj huligana) po beogradskoj Beton hali nije naručeno. Ko je naručilac - ne znam, ali mi se čini da je nakratko profitirao ministar policije, odnosno mali av. A kad je u plusu mali, onda profitira i veliki.
Lično ne mogu da verujem u Vulinove parole: „Ovo se više neće tolerisati“ i „ovo se nikada više neće desiti“. Neće, do prve prilike, eto huligana opet da lupaju lokale, glave i policijska vozila čim gazde procene. A možda upadnu i u Skupštinu.
Drugim rečima, režimu u Srbiji su potrebni huligani. Recimo, kad su izbori da privode glasače, kad su protesti da naprave haos ili da na inauguraciji uklone nepodobne novinare. I, naravno, da uteruju patriotizam „izdajnicima“. Zato je nekadašnji premijer i rekao da država nema dovoljno snage za borbu sa njima.
Huliganstvo se ovde gaji decenijama. Moglo bi se čak reći da je temeljna „vrednost“ naše države. Mnogi i ne slute kakva je to kadrovska baza, kakav potencijal.
Huligani se svog zanata ne stide. Onaj što nas je zadužio 14, 15 milijardi evra, dakle najmoćniji među nama, hvalio se, nema tome ni nedelju dana, svojim nekadašnjim huliganstvom po Zagrebu i Rijeci.
Reklo bi se da ne bi ni postao predsednik bez tog dragocenog iskustva. Još je, da bi priča bila zavodljivija, u sve ubacio i nekakavu sliku Demi Mur. Čuj, pa zbog Demi Mur i „nepristojne ponude“ mnogi bi među huligane.
Ali nije huliganstvo samo tuča i lomljava. Ima nešto i u rečniku, u priči, u terminologiji. U atmosferi koju kreiraju ljudi u javnom prostoru. I za to treba podloga, kao i za gajenje povrća.
Ako sa važnog mesta čujemo „može mi se“ ili „eto zato što neću“, pa „u inat svima“ … to je jezik koji će huligani vrlo dobro razumeti. To je njihov način komunikacije. A kad je njihov jezik prihvaćen, znači da su i oni poželjni.
Ima još drastičnijih primera. Valjda samo u Srbiji predsednik svojim oponentima šalje pozive za huliganske obračune. Ne za panel diskusije, ne za TV duele, nego na batinanje. Neka sila ga na to tera.
Pre dve godine je bukvalno vapio: „Ajd’ k’o boga vas molim, Jeremić, Đilas, Obradović i Jovo Bakić, evo recite mi gde da dođem, ja sam sam, a vas petorica, mene jednog prebijte da dobijem te grdne batine – kao boga vas molim, uradite to već jednom!“
„Kukavice“ nisu smele na crtu. A tabloidi su već bili spremili naslov: „Predsednik polomio četvoricu opozicionara“. Još čuvaju tu ekskluzivu u nadi da će makljaže ipak biti.
Zato je najmoćniji čovek u državi pre nekoliko dana obnovio poziv, samo je Obradović iz nekog razloga ispao iz kombinacije: „Aj dođi ti Jovo Bakiću, St. Protiću, dođi ti Đilase i Jeremići, uzmite kuku i motiku, aj dođite zajedno, a ja ću sam da izađem bez ičega pa da vidimo šta ćete da uradite, junaci jedni“.
Šta onda očekivati od huligana – da glume balerine? Ili da dohvate palice i da lome redom, šta god im se ne dopada i na koga ih šefovi pošalju. Oni su samo batina u tuđim rukama, baš kao što je bio i zloglasni Belivuk. Na nesreću i mi smo njihovi taoci, njih i njihovih zaštitnika.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare