Na motociklima su neophodne dve stvari kako se agregat ne bi oštetio – stalan dotok i dovoljna količina ulja i rashladni sistem koji neće dozvoliti da se agregat pregreje i izazove ozbiljne kvarove.
Od kada je prvi motocikl konstruisan, posebna pažnja pridavala se optimalnom hlađenju agregata. Na samom početku uglavnom se radilo o vazdušno hlađenim agregatima.
Ti agregati imali su nešto veća “rebra” na cilindrima, usmerena pod određenim uglom kako bi vazduh strujao preko njih i odvodio suvišnu toplotu, piše BJbikers.com.
Osim velikih “rebara”, drugi način je bio onaj koji je BMW koristio (i danas koristi) na svojim “bokser” agregatima na kojima cilindri štrče vertikalno na bočnim stranama motocikla. Vazdušno hlađenje ostavićemo za neku drugu priliku, a danas ćemo se baviti sistemom koji je najčešći kod današnjih motocikala velike radne zapremine.
Takvi motocikli u najvećem broju slučajeva koriste tečnošću hlađen agregat ili kod nas u narodu poznatije kao vodeno hlađenje.
Budući da tečnost mnogo bolje prima i odnosi toplotu sa vrelog agregata, pokazalo se da je to efikasniji način hlađenja agregata.
Jednostavnim cirkulisanjem hladne tečnosti, koja prolazi kroz agregat i ohladi, to jest “pokupi” suvišnu toplotu, a zatim odlazi na hlađenje dobija se stabilna temperatura agregata u gotovo svim uslovima.
Saznajte još:
Prvobitni tečnošću hlađeni sistemi koristili su jednostavan princip hlađenja bez pumpe. Taj sistem sastojao se od napojnog i povratnog voda creva od hladnjaka do cilindra i obratno. Na ovakvom sistemu bez vodene pumpe, termostata i ostalih delova, tečnost je kružila prema principu “hladno dole – vruće gore”.
Budući da je hladna tečnost teža od tople, kako se tečnost u cilindru zagreva, ona postaje lakša i odlazi gore u hladnjak, a hladnija tečnost ponovo dospeva u cilindar i na taj način kruži kroz sistem.
Međutim, i pored jednostavnosti ovog sistema, on može da bude efikasan samo na agregatima manje radne zapremine. Razlog za to je što nije potreba velika količina tečnosti za hlađenje manjih agregata.
Kada je reč o agregatima koji trpe veća opterećenja, a u skladu sa tim brže postižu veće temperature, situacija se komplikuje. Na takvim agregatima bila bi potrebna znatno veća zapremina tečnosti, a samim tim i veći hladnjak kako bi agregat mogao da se ohladi po principu “hladno dole – vruće gore”.
Zato su vremenom pametni inženjeri izmislili sistem u kom bi voda “prisilino” kružila kroz sistem. Pod “prisilinim” sistemom se misli na vodenu pumpu koja gura tečnost kroz sistem i na taj način obezbeđuje bržu cirkulaciju tečnosti. Brži prolazak tečnosti znači brže hlađenje iste. Da bi takav sistem optimalno funkcionisao, potrebno je znatno više komponenti.
Nastavak priče o tome koji su sastavni delovi ovakvih rashladnih uređaja, kao i koje su prednosti i mane sistema hlađenog pomoću tečnosti, pročitajte na ovom linku.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar