"Sklon sam sanjarenju i begu iz realnosti. Moje interesovanje za kreiranje spotova krenulo je iz potrebe da menjam ono što vidim, čujem i doživljavam. Pored toga sam veliki zaljubljenik u film i isto tako u muziku. Spotovi su tu na pola. Bilo da je bajkovito i sanjoliko ili mračno, realizam ili nadrealizam, ono na čemu radim mora biti stilizovano i kontrolisano. Hoću reći - ne bavimo se špageti narativima i ne delujemo po principu “namontiraj šta uhvatis u trenutku”, već kultom ličnosti i nedodirljivošću. Spotovi su najpogodnji teren za vizuelno izražavanje i kreiranje sveta za sebe, pa je tu magiju šteta ne iskoristiti", priča u intervjuu za Nova.rs Ljubba Stefanović, kreator najpopularnijih spotova na ovim prostorima.
PROČITAJTE JOŠ
Ako pogledate spot za duet Emine Jahović i Milice Todorović za pesmu „Limunada“, koji ima preko 76 miliona pregleda na Jutjubu, ili spotove za pesme „Dođi mami“ (Nataša Bekvalac), „Fatamorgana“ (Severina), „Brane mi te“ (Milan Stanković), „Biseri iz blata“ (Coby), „Bez tebe“ (Zoi), „2000’s“ (Elena Kitić), „Volim te“ (Anastasija Ražnatović), „O bivšima“ (Nikolija), „Bilo je lepo“ (Ana Nikolić), možda i ne znate da iza svih ovih klipova stoji jedan čovek – Ljubba Stefanović.
Ova poduža lista se međutim ne završava ovde. U radnoj biografiji ovog momka, koji ima 28 godina, stoji i saradnja sa svetskim zvezdama kao što su Igi Azalea, Flo Rida, B.O.B, 2 Chainz, Trej Songz, Hilari Daf, Jeremih, Džejson Derulo. A kada bismo pokušali da zbrojimo sve domaće zvezde iza čijih spotova stoji ovaj „čovek iz senke“, ovaj uvod bi bio možda i duži od intervjua.
Ljubba je u otvorenom intervjuu za Nova.rs otkrio kako i gde je počela njegova priča u video industriji, uporedio je svetske zvezde s kojima je sarađivao s ovdašnjim, kako i zašto je odbio ponudu „koja se ne odbija“, te koliko je vremena potrebno da nastane spot od (samo) nekoliko minuta.
Da ne dužimo, ovo je Ljubbina priča…
Cobijeva priča o putu ka uspehu počinje rečenicom „Mama me je ispratila za Beograd sa 2.000 dinara“. Kako počinje tvoja?
– Teško je odrediti gde životne priče počinju, a još teže gde se i da li se završavaju s obzirom na dela, ali ono što pamtim je jedan video rekorder i mnoštvo filmova i reklama za prekrajanje. Sedeo sam ispred televizora i montirao. Pohađao sam radionicu glume, izvodio predstave u dvorištu koje su mi pomogle da pobegnem iz realnosti. Na kraju, tamo negde u beskrajnom nizu jedinica i nula, u matriksu prve generacije mladih ljudi koji su svoj put započeli na internetu kreću moje prve video prezentacije i angažmani. Danas često bežim iz tog simulakruma koji me je stvorio, jer je potpuno iščašen iz zgloba. Ali da, i moja i Cobijeva i priča nas malo starijih kreće na internetu. Malo drugačijem. Slobodnijem. Ne ovako tesnom.
Kada i kako je došlo do toga da počneš da kreiraš spotove?
– Jednostavno sam sklon sanjarenju i begu iz realnosti. Krenulo je iz potrebe da menjam ono što vidim, čujem i doživljavam. Pored toga sam veliki zaljubljenik u film i isto tako u muziku. Spotovi su tu na pola.
Koliko je bilo potrebno vremena, energije i truda da zaradiš prvi honorar?
– Prvo sam zaradio strabizam, kifoskoliozu i višak kilograma od danonoćnog sedenja za računarom, pa tek onda prvi honorar. Prevedeno na vreme – podosta.
View this post on Instagram
Domaća publika te zna kao reditelja spotova ovdašnjih izvođača. Ipak, ti si radio i za svetske produkcije. Kako uopšte dolazi do toga da produkcijski giganti primete jednog umetnika iz jedne male Srbije?
– To je i danas, deceniju kasnije jako neuobičajeno, iako imamo nebrojano nadarenih autora, izvođača, modnih dizajnera, naučnika, mislilaca, ali eto u takvoj smo poziciji. Ja sam karijeru otpočeo kreirajući prototipe pokretne grafike, uglavnom lyric videa, pa ih objavljivao na svom Vimeu. Takođe sam pisao scenarije za spotove pesama sa albuma na koje sam tipovao. Sve bih to objavljivao na svom sajtu i tom Vimeu. I primetili su me. Niti smo mi sitna riba, niti su oni toliko slepi na naše postojanje i umeća. Možda najvažnije – sve što sam oduvek radio bilo je prenaglašeno, provociralo je oko i bilo je tematski pogođeno. Oni na tome insistiraju.
View this post on Instagram
Prvo je stigao poziv diskografske kuće Atlantic Records, potom su usledile Def Jam, RCA i Epic Records. Taj osećaj priznanja se ne moze opisati, već samo doziveti. Krenuli smo u fenomenalnu i uspešnu saradnju, nlizali zajedničke projekte. Na poziv da odem da živim i radim u Americi za stalno sam se kulturno zahvalio. Bilo je to divno odrastanje i stasavanje u jednog zrelog autora. Velika škola.
Kad uporediš strane izvođače s kojima si sarađivao, šta je ono što bi možda imao da zameriš našim i obrnuto?
– Sistem je potpuno drugačije postavljen. Domaći izvođači su uglavnom sami sebi producenti ili neko njima blizak obavlja tu tešku funckiju, dok u svetu diskografske kuće ulažu novčana sredstva, kreiraju karijeru i svaki njen segment do najsitnijih detalja. Jedan video u inostranoj diskografskoj kući mora proći nekoliko različitih odobrenja, od kreativnog do marketinškog tima, i to je na kraju puno ljudi i mišljenja. Ovde je sloboda mnogo veća. Nikome ništa ne zameram, ali naše više volim. Posebno Milana Stankovića i Severinu. Tu se naše i strano spaja u jedno.
View this post on Instagram
Koliko ti je vremena u proseku potrebno da napraviš jedan spot?
– Dve do tri nedelje. Proces krećem pisanjem scenarija, nastavljam adaptacijom istog kroz sve preprodukcione etape, a najvažniji je rad sa izvođačem bili to razgovori ili probe pokreta i plesa. Potom snimajući dan, dva, tri. Spot zaokružujemo montažom i nizom postprodukcionih postupaka. Na mojoj ideji radi veliki broj saradnika u raznim sferama dok ja kao reditelj imam dužnost i pre svega odgovornost da ispratim sve segmente. Proces je dug, pesmu preslušam možda i do hiljadu puta, pa svako delo posle premijere spakujem u fioku i idem dalje, iznova sve.
Kad stvaraš spotove, da li kroz njih predstavljaš sebe, pesmu ili izvođača?
– Spot je po mom mišljenju pesma prikazana kroz sliku u pokretu. U tom slučaju spot predstavlja pesmu. Postoje čitavi mehanizmi od dramaturških preko svetlosnih do montažnih kojima se služim kako bih publici približio atmosferu i poruku pesme. Ovde donekle govorimo i o proizvodnji veštačke potrebe za preslušavanjem pesme više puta nego što bi to učinili da spota nema ili da nije tako vešto promišljen. Kroz video spot neophodno je na pravi način prikazati izvođača i prilagoditi estetiku tržišnim potrebama, ali ostati dosledan svom stilu i srcu.
View this post on Instagram
Koji spot ti je najličniji?
– Poslednji koji je snimljen u tajnosti i emitovaće se početkom sledeće godine. Tu sam prvi put do kraja napisao lično svoju priču, i po formi više naginje ka filmu nego ka spotu.
Jesu li za posao kojim se ti baviš potrebne „visoke škole“ ili sve možeš i sam da naučiš?
– Svedoci smo amatera sa diplomama i samoukih autora sa rezultatima kao i kombinacije oba. Neko može sam, nekome treba škola. Ako me pitate za pojedine jahače apokalipse videografije, oni sami sve uče pogrešno jer nemaju ono fundamentalno – osećaj. A u školu ih ne bi ni primili.
View this post on Instagram
Šta je skuplje – spot ili pesma?
– Najskuplja je ideja i promišljeno targetiranje, a ostalo su bezvredna ulaganja.
Jesu li tvoji spotovi zaista toliko skupi kako izgledaju?
– Ako se ne vidi razlika, da li je zaista bitno?
View this post on Instagram
Svaki reditelj ima neki svoj lični pečat u svojim delima. Koji je tvoj?
– Eskapizam. Svaki moj spot nudi poseban svet i beg iz realnosti na tri – čet’ri minuta. Da to praktično objasnim – bilo da je bajkovito i sanjoliko ili mračno, realizam ili nadrealizam, ono na čemu radim mora biti stilizovano i kontrolisano. Hoću reći – ne bavimo se špageti narativima i ne delujemo po principu “namontiraj šta uhvatis u trenutku”, već kultom ličnosti i nedodirljivošću. Spotovi su najpogodnji teren za vizuelno izražavanje i kreiranje sveta za sebe, pa je tu magiju šteta ne iskoristiti.
Ono što je za moj rad takođe karakteristično je estetizacija na nivou epoha. Imali smo tridesete, šezdesete, osamdesete, dvehiljadite, futurizam. Takvi spotovi su najzabavniji za pisanje s obzirom na to da se rekreira neko prošlo ili buduće vreme, pa duži boravak na setu i saradnike i izvođača izmesti iz realnosti. Često zaboravimo na vreme i mesto. Volim taj osećaj. Na kraju je moguće da je moj pečat srce koje ostavim na svakom projektu. Verujem da ljudi rezonuju trud i po njemu me prepoznaju i pre nego što pročitaju moje ime. To potvrđuju komentari i poruke koje stižu poput “Znao/la sam da si ti”.
View this post on Instagram
Ti si i autor pesme Ane Nikolić „Bilo je lepo“. Da li ti je to muzički prvenac ili imaš da se pohvališ još nečim?
– Ne mogu da se setim.
Nedavno se dogodilo to da su određeni kadrovi za spot „Bilo je lepo“ završili u spotu Dženifer Lopez i Malume. Kakav je osećaj kad shvatiš da neko sa svetske scene „prepisuje“ baš od tebe?
– Egzaltiranost i ponos, moram da priznam. Ne radi se samo o podudaranju estetike, već o preuzimanju čitavog rediteljskog postupka. Lik oba izvođača etabliran je na isti način – preko vile i posluge do naslovne strane novina. Jedina razlika koju ja tu vidim je ono što smo stavili na sto – mi smo srce, a oni su pare. Kao i svaki put.
View this post on Instagram
Jesi li razmišljao o tome da svoju delatnost proširiš na film?
– Silno priželjkujem svoj autorski film. Zainteresovan sam za stilizovani dokumentarizam. Spotove kontrolišem do najstinijih detalja, a u film bih se upustio iz ljubavi prema određenoj temi, osobi ili pojavi. Pustio bih život i naivu u polje kontrolisanih uslova portretišući ljude i njihove živote ni malo se štedeći na Hakslijevskom prikazivanju okruženja i društva, slobode i ropstva. Kinematografija je neverovatana mašinerija za proizvodnju realnosti, ali i buđenje, pa se lični stavovi, agende, emocije, borbe i štošta može kanalisati na načine koje nam nijedna vrsta umetnosti do filma ne pruža.
View this post on Instagram
Kada bi snimio film o svom životu, koja pesma bi ga pratila?
– Loš sam autoportretista. Ako bih ikada parčiće svog života ugradio u neki igrani film, na odjavnoj špici sviralo bi jedno “Majsko sunce”, pa da se svi lepo isplačemo kô ljudi.
Za kraj te neću pitati s kim je najteže sarađivati. Pitaću te kakav si ti za saradnju?
– Neka ja budem težak, za kraj. (smeh)
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare