"Izgubila sam bebu, a meni su se borili za život, gubili su me nekoliko puta, a posle svih operacija dočekala me je najgora vest"

Voditeljka Lea Kiš Jokić gostovala je u našoj emisiji „Ispovest“ u kojoj je otvorila dušu i ispričala najintimnije trenutke iz svog života.Svoje detinjstvo je provela u Iranu, Libiji, Kuvajtu i Tunisu, a potiče iz mešovite porodice, te ima jevrejsko poreklo, srpsko, italijansko i cincarsko.Lea Kiš je sa 15 počela da radi kao voditelj na radiju, a sa 18 godine je počela da radi na TV Beograd. U našoj emisiji ispričala je kako je to nekada izgledalo, ali i zbog čega je više puta bila sankcionisana, a osvrnula se i na najteži period u životu, kada je u bombardovanju poginulo 16 njenih kolega, a ona izgubila bebu.TV Beograd je bila bombardovana 1999. godine, kada je bilo raditi u tim okolnostima?"Ja sam tada bila trudnica, čekala sam drugu bebu i desilo se ono najgore. Tada smo morali da idemo da se upisujemo da ne bismo dobili otkaz, a s obzirom na to da sam uvek imala sjajne kolege, gledali su mi kroz prste i pustili me samo da se upišem, da ne moram ništa fizički tamo da radim. Desilo se nešto strašno što nikada neću zaboraviti, ja sam došla na svoje dežurstvo, upisala se, otišla kući i desilo se ono što se desilo. Čini mi se, najveća tragedija na našim prostorima kada je naša profesija u pitanju. 16 kolega koji su preuzeli smenu su poginuli, i od stresa i tuge da sam i ja mogla tu da budem, ja sam izgubila bebu na najteži mogući način. Jedva sam preživela, posle toga su usledile operacije, različiti problemi vezani za moje zdravlje, ali sam polako uspela da isplivam iz svega toga. Jedno nerođeno dete je ništa naspram tragedije koju je ostavio taj događaj na sve ljude i na sve nas koji smo bili deo televizije Beograd. To je trenutak koji ne treba da se zaboravi, treba da budemo svoji, držimo do sebe, nijedna politika ne treba da nas stavi u situaciju da budemo glineni golubovi i da se ništa strašno neće desiti ako odemo i ako napustimo ovaj posao, ali da nikako ne smemo da dozvolimo da nastradamo zbog tuđih interesa."

Koji ste bili mesec trudnoće?"To je bio početak trudnoće, treći, četvrti mesec. Sve se iskomplikovalo, pa posle i saznanje da nikada više neću moći da budem majka. To je vrlo bolan period u mom životu, ali opet sam izašla jača, shvatila sam da je Bog tako želeo, da protiv Boga ne možemo, da je u tom trenutku najpametnije da ozdravim, stavim sebe na noge, da sve operacije koje su bile teške i rizične uspeju, i da budem dobra mama na dugo vremena svom detetu."Da li je Sara u tom trenutku bila sa vama, kada se to desilo?"Jeste, ja sam bila svestna da se nešto dešava sa mnom. Moj suprug je bio glavni i odgovorni urednik sportskog žurnala, a mobilni telefoni su jako loše funkcionisali, nije to bilo ovo vreme. Nisam imala vremena da ga pozovem, imala sam vremena da samo sednem u kola i odvedem dete na sigurno. Desilo se jednom u hiljadu ili milion slučajeva, kako mi je kasnije doktor Radulović koji me je operisao objasnio, da mi je pukla aorta u stomaku, tu imate 15 do 20 minuta da preživite. Ja sam u stanju šoka uspela da stavim trogodišnju Saru u kola i da se dovezem ispred bolnice i samo da je predam medicinskoj sestri i da joj kažem joj da znam i ako umrem da dete neće ostati pod bombama i na ulici i Bog me je sačuvao. Sledeće čega se sećam je buđenje, bombardovanje, sirene, ćerka i muž su bili pored kreveta, a doktor mi je rekao da su me gubili dva tri puta, da je bilo vrlo riskantno. Nisu mogli da mi nađu krvnu grupu, izgubila sam dosta krvi i oporavak je trajao dugo, što fizički, što psihološki jer gubitak nerođenog deteta ostavlja posledice na svaku ženu, pogotovo saznanje da više neće moći da postanete majka."Šta je govorila o ovome, možete poslušati u video-prilogu na početku teksta.BONUS VIDEO: Ispovest - Lea Kiš