ISPOVEST "Ušla sam u zgradu, upisala se i izašla, potom je poginulo 16 kolega, a ja sam od stresa izgubila bebu": Lea Kiš o bombardovanju RTS i momentu kad je saznala da više neće biti majka

Lea Kiš Jokić važi za jednu od najpoznatijih voditeljki u Srbiji, svoju karijeru je započela sa samo 15 godina kada se zaposlila kao voditelji na jednom radiju u Pančevu, a već sa 18 godina je počela da radi na TV Beograd.Lea potiče iz imućne advokatske porodice, a otac joj se u mladosti bavio u fudbalom, te je zbog velikog talenta menjao klubove, a ona je svoje detinjstvo provela u nekoliko različitih zemalja.U našoj emisiji "Ispovest" ona se prisetila perioda kada je živela u Libiji, Iraku, Tunisu, Kuvajtu, a onda i dolaska na televiziju kada je sve funkcionisalo drugačije nego danas. Voditeljka nam je ispričala i na kakve prepreke je nailazila u svojoj karijeri te zbog čega je bila osporavana.

Rođeni ste u Beču, a tokom detinjstvu ste živeli u nekoliko država, šta pamtite iz tog perioda?"Rođena sam sticajem okolni u Beču, moj tata, koji nažalost već pet godina nije među nama, je bio u timu Partizanovih bebe i prvi se otisnuo u inostranstvo kao profesionalni igrač tada šezdesetih godina, igrao je u Bečkoj Vieni, imam stariju sestru koja se isto rodila u Beču. Moj život je bio malo drugačiji od mojih vršnjaka, jer sam sa tatom, mamom i sestrom putovala širom sveta zbog tatinih igračkih, a kasnije i trenerskih angažmana. Menala sam mnogobrojne sredine, završavala sam škole u Libiji, Iraku, Tunisu, Kuvajtu, imala sam zanimljivo detinjstvo koje ne bih menjala."

Po struci ste doktor nauka za oblast medija i komunikologije."Jeste, sticajem okolnosti sam uspela u tom nekom najtežem periodu za mene, kada sam na TV Pink radila po dve ili četiri emisije nedeljno, da se posvetim sebi i da ne budem samo deo estrade nego da radim na svom obrazovanju i edukaciji. Bilo je teško jer mi je ćerka bila mala, na televiziji je bilo puno obaveza, ali sam shvatila da je knjiga moj najbolji drug, u međuvremenu sam magistrirala i doktorirala i eto ta diploma stoji, nikada se ne zna kada će koristiti. Drago mi je što sam to postigla da ostane nešto iza mene, a ne samo emisije koje će se jednog dana lako zaboraviti, ostalo je nekih lepih udžbenika i knjiga, sve što sam kroz praksu naučila ja sam to naučno potkovala. Sada je možda vreme da u ovih godinama kroz pitanje i kroz naučne radove na neki način objasnim bliže televiziju jer imam i praktično, a i ono drugo iskustvo."

Malo ko zna da ste upisali Teološki fakultet, zašto to niste završili?"Završila sam samo dve godine, kao i svaka žena, shvatila sam da ako i završim to ja neću moći da radim, mogu samo da radim u biblioteci. U tom periodu su žene mogle da završe samo dvogodišnju školu, mislim da sada mogu da završe kompletan Bogoslovski fakultet. To je bio fantastičan izlet, bila sam jedna od prvih žena koje su upisale taj fakultet. Ono što mi je posebno drago, dobila sam napismeno od Patrijarha Pavla potvrdu, s obzirom da sam rođena u Beču i nisam krštena kao pravoslavac, on je rekao da mu je drago što se neko edukuje na fakultetu srpske pravoslavne crkve i nisam morala da se prekrstim. To je lep deo života, mnogo stvara sam naučila, stekla prijatelje i danas sam prvi crkvi i crkva je u meni na svaki način."

Šta vam je tada bio cilj?"Potičem iz mešovite porodice, imam Jevrejsko poreklo i Srpsko, Italijansko, Cincarsko i tako dalje. Taj sudar porodičnih genetika me je zaintrigirao da vidim šta se sve tu dešava. Pritom život u muslimanskom svetu, u Islamu je opet nešto sasvim novo što sam prošla kao dete, a u tom periodu sam imala jednog prijatelja koji je studirao Bogosloviju i shvatila sam da je to jedno veliko neistraženo polje za nas koji smo samo odlazili u crkvu, a nismo mnogo toga znali. Žao mi je što žene ne mogu više da pruže u crkvi."

Sa 18 godina dolazite na TV Beograd, kako je tada televizija funkcionisala?"Ništa nije moglo bez konkursa i bez filtera, sve je bilo drugačije. Prvo sam se prijavila na audiciju, a imala sam radijsko iskustvo. To je bila stara Juga, bilo je preko 1000 kandidata, tražili su najavljivačicu, to je posao koji je nestao sa malih ekrana što je potpuno logično, zanemili su ih promoi. Prošla sam u prvi krug, pa drugi. Sećam se da smo tada prošle Dragana Katić, Vesna Radosinović, Majda Roped koja i dalje radi, ali nije na ekranu, ona je na RTS-u i ja sam prošla na toj audiciji. To je bila generacija novih najavljivačica. Mi smo šest meseci išle na obuku, radile sa lektorom, učile da se izražavamo, ponašamo, bilo je mnogo drugačije nego danas. Svako vreme nosi svoje i lepe i ružne stvari. Počela sam sa 18 godina, ali brzo napredovala. Uspela sam da sa tog mesta dođem do vremenske prognoze, kasnije Beogradski program, onda sam radila mnogobrojne zabavne emisije, kasnije i informativni program. Bilo je tu lepih izazova za mladog čoveka, tada se karijera gradila na duže staze."

Brzo ste došlo mesta urednika, sa samo 24 godine."Jeste, ja sam bila urednik informativne emisije 'Dan' na TV Politika koja je tada bila veoma popularna. Nisam mogla da se zaposlim tada na TV Beograd jer još uvek nisam diplomirala, a oni nisu nikoga primali u stalni radni odnos bez diplome. Onda sam prešla na TV Politika gde sam provela jedan lep period, radeći sa Tijanićem, mnogo sam učila, diplomirala i vratila se na TV Beograd. To je jedno lepo iskustvo, kasnije što je više vreme odmicalo sam shvatila da je u ovoj zemlji najbolje baviti se zabavom."

Da li to znači da je teško raditi informativni program?"Jeste ako imate svoj stav. Vrlo je teško, ako ga iznesete, pitanje je koliko će vas urednici shvatiti. Druga stvar, auto cenzura je najgora moguća stvar koja se može desiti u novinarstvu, ona je počela da se dešava devedesetih i traje i danas. S obzirom da sam žena koja voli da kaže sve što misli i da radi onako kako misli da treba da radi, informativa nije mogla da bude moj izbor jer ne bi tu dugo potrajala."

Da li ste se plašili da kažete nešto što ne treba?"Nisam se plašila, uvek sam rekla, pa sam bila i pomerana i suspendovana zbog mnogih stvari. Tako da, toliko sam kazni dobijala da je bilo besmisleno da radim gratis. Ne možete da se bavite tim poslom ako želite da se suprotstavite uredniku, sada razumem da ni urednik ne može da odluči o mnogim stvarima. Bilo je i suspenzija i kazni i smanjivanje plata. U to vreme je bilo senzacijalno i strašno, a sada to deluje benigno i smešno to što mi se desilo kada sam uspela da preko Bogoslovskog fakulteta dobijem ekskluzivni intervju Patrijarha Pavla za RTS, ali to nije išlo putem naše redakcije, nije odobrio urednik, pa nije odobrio ovaj pa onaj, pa nije poslao svog novinara nego sam ja sve to uradila i donela pred Božić jedan božanstvem intervju koji nije bio emitovan, to je bio jedan veliki skandal, i ja sam bila kažnjena mesec dana. Iz ove vizure ja prosto ne znam, trebala sam da dobijem nagradu, a ne kaznu. Morao je da ide sektorski novinar, a ja nisam uspela da sačuvam taj intervju jer se tada radilo na betama i jutjub kasetama. Zbog takvih stvari smo dobijali ukore i smanjenje plata, ali to je bilo neko drugo vreme. Morala je da se poštuje hijerarhija i čim malo iskočite vrate vas."

Brzo ste prešli na TV Politika i možda je to bilo i sudbinski jer ste tu upoznali vašeg supruga Momčila Jokića."Jeste, tu sam ga upoznala, on je bio urednik u sportskom žurnalu. Desila se ljubav na prvi pogled, što je čudno jer ja nisam bila devojka koja će da se uda sa 25 godina, on je već nešto prošao i imao je 32 godine. Za njega sam se udala mesec dana nakon upoznavanja. Nikada nisam verovala da postoji mogućnost da se u nekoga zaljubite i da provedete s njim život. Preko 30 godina smo u braku, dobili smo našu ćerku Saru Miu i nekako smo uvek jedno drugo podržavali bez obzira što tada to nisu bile iste profesije. Ako ste bili na televiziji vi ste bili televizijski novinar, a on je bio pisani novinar i onda smo se stalo oko toga raspravljali, šta je teže, a šta lakše. Podržavali smo se, ali brak ako nema podršku i razumevanja teško opstaje."

Kako su izgledale devedesete godine iz ugla novinara? Bilo je teško vreme, sankcija i rat..."Iz ugla novinara i voditelja je bilo tako što sam bila na prinudnom odmoru jer sam bila osoba koja nije ćutala, ni danas ne ćutim, pa sam bila u onoj raspodeli kod Milanovića koja je otišla na prinudni odmor, godinu dana, pa dve, u međuvremenu sam rodila ćerku i tu se napravio vakum od pet godina koliko nisam radila. Tek 2000. godine kada su došle demokratske promene, pozvao me je tadašnji direktor Crkvenjakov i pitao gde sam ja, a ja kažem da sam tu sve vreme samo što nikome nisam trebala. Tu se nastavlja moja karijera, prešla sam u zabavni program i napravila emisiju 'Nedeljno popodne' koja i dalje traje."

RTS je bio bombardovan 1999. godine, kako je bilo raditi u tim okolnostima?"Ja sam tada bila trudnica, čekala sam drugu bebu i desilo se ono najgore. Tada smo morali da idemo da se upisujemo da ne bismo dobili otkaz, a s obzirom da sam uvek imala sjajne kolege, gledali su mi kroz prste i pustili me samo da se upišem, da ne moram ništa fizički tamo da radim. Desilo se nešto strašno što nikada neću zaboraviti, ja sam došla na svoje dežurstvo, upisala se i desila se najveća tragedija na našim prostorima kada je naša profesija u pitanju. 16 kolega koji su preuzeli smenu su poginuli i od stresa i tuge da sam i ja mogla tu da budem ja sam izgubila bebu na najteži mogući način. Jedva sam preživela, posle toga su usledile operacije, različiti problemi vezani za moje zdravlje, ali sam polako uspela da isplivam iz svega toga. Jedno nerođeno dete je ništa nasprema tragedija koju je ostavio taj događaj na sve ljude i na sve nas koji smo bili deo televizije Beograd i RTS. To je trenutak koji ne treba da se zaboravi, treba da budemo svoji, držimo do sebe, ni jedna politika ne treba da nas stavi u situaciju da budemo glineni golubovi i da se ništa strašno neće desiti ako odemo i ako napustimo ovaj posao ali da nikako ne smemo da dozvolimo da nastradamo zbog tuđih interesa."

Koji ste bili mesec trudnoće?"To je bio početak trudnoće, treći, četvrti mesec. Sve se iskomplikovalo, pa posle i saznanje da nikada više neću moći da budem majka. To je vrlo bolan period u mom životu, ali opet sam izašla jača, shvatila sam da je Bog tako želeo, da protiv Boga ne možemo, da je u tom trenutku najpametnije ozdravim, stavim sebe na noge, da sve operacije koje su bile teške i rizičke uspeju, i da budem dobra mama na dugo vremena svom detetu."

Da li je Sara u tom trenutku bila sa vama kada se to desilo?"Jeste, ja sam bila svesna da se nešto dešava sa mnom. Moj suprug je bio glavni i odgovorni urednik sportskog žurnala, a mobilni telefoni su jako loše funkcionisali, nije to bilo ovo vreme. Nisam imala vremena da ga pozovem, imala sam vremena da samo sednem u kola i odvedem dete na sigurno. Desilo se jednom u hiljadu ili milion slučajeva, kako mi je kasnije doktor Radulović koji me je operisao objasnio, da mi je pukla aorta u stomaku, tu imate 15 do 20 minuta da preživite. Ja sam u stanju šoka uspela da stavim trogodišnju Saru u kola i da se dovezem ispred bolnice i samo da je predam medicinskoj sestri i da joj kažem da ako umrem da znam da dete neće ostati pod bombama i na ulici i Bog me je sačuvao. Sledeće čega se sećam je buđenje, bombardovanje, sirene, ćerka i muž su bili pored kreveta, a doktor mi je rekao da su me gubili dva tri puta, da je bilo vrlo riskantno. Nisu mogli da mi nađu krvnu grupu, izgubila sam dosta krvi i oporavak je trajao dugo, što fizički, što psihološki jer gubitak nerođenog deteta ostavlja posledice na svaku ženu, pogotovo saznanje da više neću moći da postanem majka."

Brzo ste stali na scenu nakon oporavka..."2000. sam se vratila na posao, promenom vlasti naravno. Zaboravljeni ljudi su doši ponovo u obzir. Kada mi kažu da sam napravila veliku pauzu, ja tu pauzu i ne osećam, potpuno mi je izbrisana. Jednom kada naučite ovaj posao to je kao da vozite bicikl. Vratila sam se 2000. kao urednik zabavnog programa i kao urednik emisije 'Nedeljno popodne' i evo do dana danas ne menjam taj projekat."Da li postoji neki blam sa snimanja?"Svašta se dešava, ne mogu ni da izvdojio, kada sam radili Nedeljno popodne na TV Beograd, sve je išlo uživo, sećam se da sam bila u nekoj kočiji, neki Vojvođanski grad je bio. Kako je konj išao sve vreme je okretao glavu dok mi nije pojeo bubicu, ja se sat vreman sita ispričala sa gledaocima, najavila sve ali se ništa nije čulo. Tog trenutka nije mogao da se preseče program i konju izvadi bubica i meni ponovo stavi jer je sve išlo uživo."

"Kada sam došla na TV Pink, mnoge pevače koji su tada bili aktuelni nisam znala, mi smo se na RTS držali strogo nekog koncepta, a na Pinku je to moralo da bude komercijalno jer takav tip emisije donosi novac. Jedno je biti urednik na RTS, a sasvim drugo na komercijalnoj televiziji. Tada je Đani bio hit, imao je neku popularnu pesmu, neko mi je rekao da ga zovem u emisiju, ja sam ga pozvala i u tom trenutku nisam znala kako on izgleda. Čula sam za njegovu pesmu, znam da je bila hit, ali privatnom nisam slušala njegovu muziku. Đani je došao i meni se učinilo da je on kuvar u emisiji, po fizičkom izgledu i građi tela mi je delovao kao neko ko može da skuva dobar ručak, a ne da peva. Ja sam pitala organizotorku koja je bila na smeni da li je stigao kuvar, ona je rekla jeste i ja vidim Đanija koji je bio obučen u sako, pantalone, jaknu i ja mu priđem i kažem 'molim vas gospodine, ali koncept moje emisije je takav da kuvar mora da ima kapu i belo odelo', čovek nije znao o čemu se radi, došao je do moje asistentkinje Marije i rekao 'što ja moram da se obučem u kuvara', a ona je shvatila da je pojma nemam ko je Đani, i rekla mu 'ma, Lea se šali, slobodno ti ostani u tome'. Onda mi je na papiru napisala 'Ne blamiraj se, kuvar je stigao, ovo je pevač koji sada ima hit.' Svaki put sad kada sretnem Đanija pitam ga šta kuvaš danas?"

Lea se na samom kraju emisije osvrnula na to što je danas povod za gostovanje nov izgleda neke starlete a ne estradna tema, a šta nam je ispričala o svojoj ćerki koja je diplomirala režiju i nailazila na velike nepravde na počerku karijere pogledajte u emisiji koja se nalazi na početku teksta.BONUS VIDEO: ISPOVEST „Spavao sam u pošti u Majke Jevrosime šest meseci, nisam odustajao“: Neverovatna životna priča Mirka Kodića, legendarnog harmonikaša i čoveka koji je otkrio Cecu