Rat u Ukrajini je bio šok za Evropu i zapadni svet. Mnoge udobno kultivisane geopolitičke pretpostavke je razotkrio kao iluzije. Uključujući i onu, koja je Nemačkoj pripisivala signifikantnu lidersku ulogu. Moć se “preselila” u korist drugih, piše u velikoj godišnjoj analizi nemačkog "Velta". Ovo je šest izvesnosti koje 2023. više ne važe.
Retko kada se svet tako radikalno promenio za godinu dana. 2022. je bila godina potresa, posebno onih izazvanih ratom u Ukrajini, najvećim kopnenim ratom koji je Evropa doživela od kraja II Svetskog Rata. Putinov ilegalni agresorski rat je mnoge izvesnosti o svetu razotkrio kao iluzije, piše „Velt„.
Rusija je supersila
Pre ovog rata mnogi su verovali da Rusija ima drugu najmoćniju armiju na svetu, posle Sjedinjenih Država, i da će biti zastrašujući protivnik na konvencionalnom bojnom polju čak i bez svog nuklearnog oružja. Ideja o ruskoj konvencionalnoj superiornosti bila je duboko ukorenjena u zapadnom vojnom strateškom razmišljanju, poput verovanja da će, ako Moskva ikada napadne teritoriju NATO, baltičke države pasti u šake Rusije za 48 do 72 sata, piše „Velt„.
Prema tom narativu, Vladimir Putin je fundamentalno modernizovao rusku vojsku nakon Rata u Gruziji 2008. Osim toga, Moskva je poslednjih godina uvela niz novih vrsta naoružanja sa impresivnim mogućnostima. Rezultat rata u Ukrajini je da je ova slika sada potpuno srušena:
Ispostavilo se da su ruske oružane snage loše pripremljene, loše obučene i očigledno nesposobne za komplikovane taktičke operacije koje zahtevaju pažljivu saradnju između različitih rodova oružanih snaga.
Ruska armija je “Potemkinovo selo”, prožeto užasavajućom korupcijom, sa veštinama koje postoje samo na papiru i loše održavanom te delimično opljačkanom tehnikom i još gorom logistikom.
Arogancija, loše planiranje i ispadanje kritičnih sistema su doveli do toga da je ruska vojska u Ukrajini već sada izgubila svoje elitne i najbolje borbene trupe te ogroman broj iskusnih oficira.
Putinovi agitpropovci i dalje na ruskoj državnoj televiziji najavljuju kako će okupirati celu Evropu i to u momentu dok ceo svet u Ukrajini in vitro gleda iscrpljenu, desetkovanu rusku armiju koja je u međuvremenu samo senka same sebe.
Rusija je internacionalno izolovana i njena ekonomija je u rasulu. Putinov rat je uz to masovno ubrzao odricanje Evrope od ruskih izvora energije. Kakav god da bude ishod ovog rata: i percepcija Rusije i njena stvarna moć su dramatično reducirane: Rusija je izgubila status supersile.
Zapad propada
Zapad je poslednjih godina doživeo krizu identiteta, podstaknutu naizgled nezaustavivim usponom Kine i ponižavajućim porazima – poput povlačenja iz Avganistana. Upravo Putinov režim je posebno voleo da neguje imidž “ženstvenosti” Zapada nasuprot “muškosti” Rusije, imidž da Zapad uvek odstupi ako druga strana dovoljno podlo i brutalno koristi sopstvena sredstva moći. Jer ni rat Rusije protiv Gruzije 2008., ni rat 2014. protiv Ukrajine, ni brutalna intervencija Moskve u sirijskom građanskom ratu -sa sistematskim ratnim zločinima- nisu izazvali pomena vredne reakcije tadašnjeg Zapada.
Vodeći zapadni političari, pre svega Angela Merkel, uvek su bili više fokusirani na appeasement sa Moskvom nego na odlučnu konfrontaciju. Zato je Gospodar Kremlja očekivao da Zapad neće reagovati ni nakon još jednog rata protiv Ukrajine i da će se svi odmah potom vratiti uobičajenom “dnevnom redu”. Ovoga puta Putin se teško prevario. Odgovor Zapada bio je brz i bolan za Moskvu, sa oštrim režimom sankcija, kakav je ranije viđen samo protiv nuklearnih ambicija režima u Iranu.
Zapad je Putinov Rat shvatio kao fundamentalni napad na evropski mirovni poredak i konačno prepoznao da je krajnje vreme da se ruski neoimperijalizam zauzda – na primer stalno rastućim isporukama oružja Ukrajini, uključujući i moderne zapadne sisteme. Ovim ratom je Zapad pronašao novo jedinstvo i odlučnost te prepoznao da njegova istorijska misija odbrane mira, slobode i stabilnosti u Evropi nije samo deo istorijske prošlosti nego je i akutna realnost.
Sloboda i demokratija gube na značaju
Slično Zapadu i demokratija je godinama bila u krizi. Od 2006. godine NVO Freedom House, koja redovno procenjuje stepen slobode u državama, beleži njen stalni pad širom sveta. Nakon talasa demokratizacije 1990-ih, autoritarni režimi i diktature su doživeli novi uzlet. Stoga je sada svima sve inspirativnija hrabra borba Ukrajine za nacionalno samoopredelenje, slobodu i demokratiju.
Ukrajinci su pokazali koliko su ove vrednosti i dalje važne i realne te da ima mnogo ljudi koji rizikuju sopstvene živote da bi ih odbranili. Nije slučajno što su ove godine Iranci pokrenuli najveću pobunu protiv režima mula, otkako su islamisti uz pomoć Francuske preuzeli vlast 1979. godine. I što su se u Kini rasplamsale anti-covid demonstracije, koje su postale najveći masovni protesti od ustanka na Nebeskom Trgu u Pekingu. Izgleda da je hrabra borba za slobodu Ukrajinaca “zarazna”.
Nacionalizam je zlo
Upravo u Nemačkoj se nacionalizam posmatra kao nešto negativno, što je i razumivo obzirom na genocidne ekscese nemačkog nacionalizma pod nacionalnim socijalistima. Ali ne samo da su Ukrajinci pokazali da ih kriza povezuje kao narod, već i da je nacionalna identifikacija važan motivacioni faktor u borbi protiv ruske agresije. Ruski zvaničnici i glavni Putinovi agitpropovci su sasvim jasno stavili do znanja da je uništenje ukrajinske nacije cilj Ruskog Rata. Očigledno i jasno genocidan cilj.
Ukrajinci, sa mučeničkom istorijom, žele da svim silama sačuvaju svoju naciju. Naciju koju je Moskva pokušala da zbriše sa lica zemlje još u vreme Sovjetskog Saveza, uključujući genocidnu kampanju glađu Holodomor, što je čak i Bundestag priznao kao genocid ove godine.
Naravno, i ukrajinski nacionalizam takođe ima delimično problematičnu tradiciju. Ali u današnjem obliku, međutim, to je akt nacionalnog samopotvrđivanja protiv stranog agresora, usmeren prvenstveno na realizaciju samoopredeljenja, slobode i demokratije.
Evropa treba da se sama brani
Šta sve nije pričano i ko sve nije poslednjih godina govorio o tome da EU mora da stane na svoje noge kada su u pitanju bezbednosna pitanja i da se osamostali od USA.
U krizi se pokazalo da je EU-Evropa igrala samo “igru staklenih perli” i ni na koji način nije bila u stanju da zaštiti sopstveni mirovni poredak na sopstvenom kontinentu. Opet su Anglosaksonci oni koji brane slobodu u Evropi. Finalno: na početku rata su pre svega Amerikanci i Britanci bili ti koji su preuzeli vođstvo na Zapadu i brzo, odlučno i opsežno isporučili Ukrajini preko potrebno naoružanje.
U međuvremenu oni u realnom vremenu pružaju Ukrajincima obaveštajne podatke o koncentraciji i kretanju ruskih trupa kako bi pomogli pri ukrajinskom vojnom planiranju i artiljerijskom gađanju. Sreća je i za EU i za Ukrajinu što države Ne-Članice EU, a i zemlje koje su geografski udaljene, odbranu od ruske agresije ne doživljavaju kao isključivo evropsku stvar, već i kao zadatak za Zapad u celini. U svakom slučaju, Ukrajina bi danas bila u dramatično lošijoj poziciji da je zavisila isključivo od isporuke oružja i podrške zemalja EU, posebno Nemačke i Francuske.
Nemačka i Francuska su vodeće sile EU
Tradicionalna liderska uloga Berlina i Pariza takođe je ovim ratom ozbiljno dovedena u pitanje. Nemačka energetska politika, godinama vođena protiv upozorenja iz Istočne Evrope, Brisela i USA, totalno je krahirala. Nemačka politička elita je izgubila svako razumevanje za geostrateška pitanja i svesnom zavisnošću od Rusije je nanela ogromnu štetu ne samo sebi već i celoj Evropi. Svojim stalnim oklevanjem i odbijanjem da isporuči oružje Ukrajini, nemačka vlada je izgubila neverovatno puno kredibiliteta i poverenja, posebno u Istočnoj Evropi.
Isto važi i za Francusku. Koja redovno bezbednosno-politički boksuju znatno iznad sopstvene težine i vojno je ambicioznija od Nemačke. U ovoj krizi, međutim, Francuska je bila još škrtija sa isporukom oružja od Berlina pa je zato i još više podbacila u svojoj evropskoj liderskoj ulozi. Francuski predsednik Emmanuel Macron je, kao i Angela Merkel, još pre početka rata upadivo javno negovao svoju bliskost sa Putinom. I kao i ona: ništa nije uradio da spreči rat.
POGLEDAJTE JOŠ:
Ni on iz te greške ništa naučio nije. Umesto toga, Macron svako malo nastupa sa narativima koji zvuče kao da su pisani direktno u Kremlju. Kao kad je nedavno pozvao na davanje „bezbednosnih garancija“ za Moskvu. Čime ovaj čovek tvrdi da je Rusija započela rat iz razumivih i opravdanih razloga. I čime ovaj čovek negira da se radi o ruskom projekatu kolonizacije Ukrajine i otimanja njenih teritorija.
Ova kriza je jasno pomerila odnos snaga moći u Evropi ka istoku. Mereno BDP-om, Baltik i Poljaci su učinili ektremno mnogo za Ukrajinu. Poljska je tako brzo reagovala na novu preteću situaciju da, u poredjenju sa Varšavom, birokrate u berlinskom saveznom Ministarstvu Odbrane izgledaju kao gerijatrijski puževi. Poljska se upravo sada nalazi u procesu da postane nova vojna sila u Evropi. I pokazala se kao jedan od najvažnijih bezbednosnih partnera USA u ukrajinskoj krizi.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar