Foreign policy: Dodik je dežurni krivac, ali veća pretnja po BiH su hrvatski nacionalisti

Analizu objavljenu u uglednom američkom magazinu Foreign Policy, koju potpisuju politički ekonomista Ismet Fatih Čančar i predsednik Saveza za strateška partnerstva SAD i BiH Ismail Čidić prenosimo celu.

Teško ćete pronaći zemlju u kojoj se neki nasumični srednje veliki grad u američkom Srednjem zapadu pominje češće nego Njujork, Los Anđeles i Čikago zajedno – osim ako niste u Bosni. Još od novembra 1995, kada je administracija Bila Klintona okupila lidere Bosne, Srbije i Hrvatske u bazi Vrajt-Peterson u Dejtonu, kako bi pregovarali o okončanju rata protiv Bosne i genocida nad njenim muslimanskim stanovništvom, „Dejton“ je urezan u kolektivno pamćenje nacije. Za Bosance, Dejton nije samo mesto – to je sporazum koji je doneo mir, ali i nametnuo Bosni manjkav i disfunkcionalan sistem upravljanja koji i danas oblikuje sudbinu zemlje.

U maju ove godine, skoro tri decenije nakon originalnih pregovora, bivši gradonačelnik Dejtona i sadašnji američki kongresmen Majk Tarner organizovao je konferenciju „Dejtonski dijalog“ tokom prolećnog zasedanja Parlamentarne skupštine NATO-a. Događaj, zamišljen kao debata o budućnosti BiH i američkom liderstvu, tiho se pretvorio u govornicu za hrvatske nacionalističke poruke.

Konferencija je održana u osetljivom trenutku: Milorad Dodik, moskovski saveznik uz podršku Srbije i predsednik Republike Srpske – jednog od dva entiteta nastala Dejtonom – započeo je najagresivniji napad do sada na sam sporazum. Međunarodni akteri već godinama tretiraju Dodika kao zgodnu metu za simbolične osude, ali ignorišu – pa čak i podržavaju – ozbiljniju i podmukliju pretnju: tvrdolinijaški hrvatski nacionalisti iz Hrvatske i BiH. Njihova agenda podriva decenije međunarodnih napora i milijarde dolara uložene u Bosnu, i predstavlja ozbiljnu pretnju regionalnom miru.

Na proslavi godišnjice Dejtonskog sporazuma, retorika je odjekivala ratnim narativima Hrvatske iz 1990-ih: otvorena podrška etničkoj segregaciji u školama, revizionizam o ratu, i direktno mešanje u unutrašnje poslove BiH, posebno oko izbornog zakona.

Dejton je predvideo Bosnu kao jedinstvenu državu sa dva entiteta: Federaciju BiH (Bošnjaci i Hrvati) i Republiku Srpsku (Srbi). HDZ BiH, sestrinska stranka vladajućeg HDZ-a Hrvatske, već decenijama služi kao primarni alat Zagreba za političko mešanje u BiH.

Današnja hrvatska politika prema BiH i dalje odražava neostvarene ratne ambicije: etnički čista teritorijalna podela zemlje po planu Milošević-Tuđman. Iako je taj plan kasnije osuđen kao udruženi zločinački poduhvat od strane Haškog tribunala, njegovo političko nasleđe živi – samo u drugačijoj formi. Dodiku je omogućena autonomija RS-a, koju koristi za secesionističku destabilizaciju. Takav nivo autonomije Hrvati nikada nisu dobili.

Novi hrvatski politički cilj je nastavak tog projekta političkim sredstvima. Kako je Zapad sve mlitaviji prema Dodiku, hrvatski lideri kopiraju njegove metode, gurajući istu destruktivnu agendu kroz političku subverziju.

"Ugroženi Hrvati"

Zagreb, ojačan članstvom u EU i NATO, koristi međunarodne institucije za širenje narativa o „ugroženim Hrvatima“, namećući izborne reforme koje cementiraju etničku dominaciju HDZ-a. EU i NATO samiti služe za promovisanje te agende.

U središtu je koncept „legitimnog predstavljanja“, koji HDZ BiH nikad nije pravno definisao, ali ga koristi za isključivanje svih koji nisu iz „hrvatskih“ zona. Predlog izborne reforme HDZ-a BiH predviđa da samo Hrvati iz tih „posebnih teritorijalnih jedinica“ biraju hrvatskog člana Predsedništva. To je prikriveni pokušaj stvaranja trećeg entiteta – hrvatske teritorijalne jedinice. Takva teritorijalizacija etnonacionalizma direktno krši presude Evropskog suda za ljudska prava.

HDZ BiH i HDZ Hrvatske otvoreno odbacuju te presude, nazivajući ih „političkim i fabrikovanim“, iako su obavezujuće po Ustavu BiH. Presuda u slučaju Kovačević eksplicitno poziva na sveobuhvatnu ustavnu reformu.

Kao odgovor, hrvatska vlada je u tesnoj saradnji sa HDZ-om BiH pokrenula kampanju da obori presudu, uz podršku Kancelarije visokog predstavnika. Iako je presuda ukinuta iz proceduralnih razloga, njena suština nije osporena.

Sve veći jaz

Ishod: sve veći jaz između dve vizije BiH. Na jednoj strani etnonacionalisti, odlučni da zadrže disfunkcionalni status kvo. Na drugoj građanski reformatori koji traže ustav u skladu sa evropskim standardima. Bez reforme, BiH ne može napredovati ka EU i NATO.

Nekada su ključni hrvatski lideri – Mesić, Josipović i Pusić – promovisali partnerski odnos sa BiH. Danas su ti glasovi nestali, a i hrvatska levica usvaja sve oštriju retoriku prema Bosni.

Ekstreman primer tog nazadovanja je predsednik Hrvatske Zoran Milanović. Nekadašnji saveznik građanskog koncepta, danas koristi fašistoidne i rasističke izraze, posebno protiv Bošnjaka. Njegova transformacija simbolizuje pad hrvatskog diskursa o Bosni.

Ukratko: današnji hrvatski lideri u Sarajevu i Zagrebu svesno pojačavaju tenzije, podržavajući Dodika i njegovu secesionističku agendu. Njihov cilj je – podela Bosne. A međunarodna zajednica ćuti.

Još opasnije: ova dinamika pokazuje da se bosanski suverenitet toleriše samo dok funkcioniše kao kondominij između Hrvatske i Srbije. Nezavisnost BiH je stalno osporavana, blokirana i talac suseda. Rezultat: hronična nestabilnost po dizajnu.

Ako međunarodna zajednica nastavi da tretira Bosnu kao tampon-zonu, odriče se posleratnih obaveza prema miru i demokratiji. Trenutna kriza nije samo kriza upravljanja – već kontrolisano raspadanje.

Hrvatska, predstavljajući se kao zaštitnik Hrvata u BiH, zapravo promoviše etničku podelu pod plaštom legitimnosti. Ta kampanja, sve više usklađena s interesima Rusije, ugrožava suverenitet Bosne, stabilnost regiona i kredibilitet Zapada. Hrvatska postaje nepouzdan partner.

Bosni ne trebaju nove podele, već odlučan raskid sa diskriminatornim nasleđem Dejtona. Potreban je zaokret ka građanskoj demokratiji, gde državljanstvo – a ne etnička pripadnost – određuje politička prava.

Ta transformacija nije samo moguća – ona je neophodna. Ako Evropa i SAD žele da ostanu verne vrednostima koje tvrde da brane, moraće da je podrže.