Tramp i Netanjahu maštaju da sruše režim u Teheranu. Ako im to uspe, ko će preuzeti vlast u Iranu?

Tramp je svoju izjavu završio skraćenicom MIGA od “Make Iran great again”, odnosno “Učinimo Iran ponovo velikim”, što je parafraza Tramove krilatice “Učinimo Ameriku ponovo velikom” (MAGA). Nekoliko dana ranije, Tramp je zatražio “bezuslovnu kapitulaciju” ajatolaha Alija Hameneija i izjavio da SAD mogu da ga likvidiraju “ako i kada to odluče“.

Ni premijer Izraela Benjamin Netanjahu nije skrivao svoju dugogodišnju ambiciju da zbriše autoritarni režim u Teheranu.

“Verujem da je dan vaše slobode blizu i kada se to desi, veliko prijateljstvo između naša dva drevna naroda će ponovo procvetati”, rekao je Netanjahu prošle nedelje obraćajući se iranskom narodu.

Potom je još otvorenije govorio o tome u intervjuu za američku televiziju Foks Njuz da bi promena režima u Iranu “sigurno mogla da bude rezultat” izraelske operacije, jer je, kako je rekao, iranska vlast je “vrlo slaba”.

Iako je promena režima u Iranu i dalje neizvesna i daleka, već se nagađa kako bi Iran mogao da izgleda ako do toga dođe. Šta i ko bi mogao da ga nasledi? Ko su potencijalni naslednici i kako izgleda iranska opozicija?

Povratak monarhista?

Poslednja dramatična promena režima u Teheranu dogodila se 1979. godine kada je Islamska revolucija transformisala Iran iz kraljevine pod vođstvom šaha Mohameda Reze Pahlavija u islamsku republiku pod ajatolahom Homeinijem, vođom revolucije i osnivačem islamske republike.

Uzroci revolucije bili su višeslojni - duboko nezadovoljstvo autokratskom vladavinom šaha koji je uz podršku SAD sprovodio represivne mere preko tajne policije SAVAK, velika društvena nejednakost uprkos modernizaciji i ekonomskom rastu, korupcija elita i sve veći jaz između zapadnjačkog stila života u gradovima i versko-tradicionalnih vrednosti seoskog stanovništva. U pozadini svega nalazila se i frustracija šiitskog sveštenstva zbog marginalizacije u društvu.

Posledice revolucije bile su dalekosežne - Iran je iz monarhije postao teokratska država zasnovana na islamskom pravu (šerijatu), prekinuti su odnosi sa SAD, usledio je višegodišnji rat sa Irakom, a revolucija je potpuno redefinisala i svakodnevni život u Iranu.

Reza Pahlavi, najstariji sin poslednjeg šaha Irana, danas živi u egzilu u SAD, aktivan je u međunarodnim krugovima i često nastupa u medijima i na konferencijama. Ipak, Reza ističe da ne želi obnovu monarhije po svaku cenu, već pre svega referendum o novom državnom uređenju i nenasilnu smenu vlasti.

Iako ima podršku dela iranske dijaspore, posebno među onima koji pamte vreme šaha kao period stabilnosti i modernizacije, Pahlavijev uticaj unutar samog Irana je ograničen. Mnogi, posebno mlađe generacije, ne doživljavaju ga kao relevantnog lidera.

Takođe, i među monarhistima postoje podele - neki žele povratak ustavne monarhije, drugi republikanski sistem.

Organizacija mudžahedina naroda (MEK)

Preostali članovi nekada moćne levičarske militantne grupe, poznate po napadima na šahovu vladu i američke ciljeve 1970-ih, i dalje imaju određeni uticaj. Danas se zalažu za svrgavanje Islamske Republike.

Poznati i kao Mudžahedin-e Halk (MEK/MKO), izbačeni su iz zajedničkog fronta nakon Islamske revolucije 1979. godine jer su tokom rata s Irakom (1980–1988) stali na stranu Iraka, što im je donelo brojne neprijatelje.

Bivši lider Masođ Radžavi nestao je pre više od 20 godina, a sada pokret vodi njegova supruga Marijam Radžavi, koja deluje iz inostranstva. MEK je deo tzv. Nacionalnog saveta otpora Irana, ali nema dokazanu unutrašnju aktivnost u Iranu.

Imaju li šanse vođe protesta?

Masovni protesti, naročito oni iz 2009. pod vođstvom bivšeg premijera Mir Hoseina Musavija i predsednika parlamenta Mehdija Karubija, bili su značajni, ali su brutalno ugušeni. Pokret „Zeleni“ je danas ugašen, a vođe su u kućnom pritvoru.

Novi talas protesta 2022. godine, predvođen borcima za ženska prava poput Nobelovke Narges Mohamadi (koja je trenutno u zatvoru Evin), ukazuje na nastavak otpora, ali bez jedinstvenog vođstva.

Etničke manjine: Kurdi, Baluči, Arapi, Azeri

Etničke manjine su decenijama marginalizovane od strane režima i često su bile pokretači lokalnih pobuna.
Kurdi u zapadnom Iranu i Baluči na jugoistoku imaju svoje naoružane formacije, koje bi mogle iskoristiti haos za uspostavljanje autonomije ili federalnog uređenja.

Međutim, manjine su često više fokusirane na regionalnu autonomiju nego na promenu vlasti na nacionalnom nivou, a među njima ne postoji zajednički front.

Najrealniji scenario - borba za vlast

U slučaju svrgavanja ajatolaha Hameneija, najverovatniji scenario bio bi nasilan sukob za moć, ocenjuju analitičari.

Hameneijeva smrt ili svrgavanje ostavili bi ogroman politički vakuum, jer on nije samo verski lider, već i vrhovni komandant svih institucija, uključujući vojsku, pravosuđe i državne medije. U takvoj situaciji, najverovatnije bi Islamska revolucionarna garda (IRGC) - najmoćnija bezbednosna i politička sila u Iranu - preuzela kontrolu, uvela vanredno stanje i pokušala da stabilizuje zemlju silom.

IRGC je dobro organizovana, ima sopstvenu ekonomsku infrastrukturu i snažan ideološki aparat, što je čini sposobnom da kratkoročno zadrži vlast.