Piše Vladimir Pavićević: Milov sledeći potez

Činjenica je da nakon 30. avgusta DPS nema ni 40, ni 38, već 30 mandata u Skupštini Crne Gore, a da tri pobedničke koalicije podržava većina od 41 poslanika kojima će se najverovatnije priključiti i pojedini poslanici koji su izabrani kao kandidati na listama nacionalnih zajednica.Ovih 30 mandata Demokratske partije socijalista je nedovoljno za bilo kakvo ozbiljnije razmišljanje o tome da bi DPS ipak mogao ostati na vlasti. Milova partija je 30. avgusta razvlašćena i oko toga dilemu više nemaju ni najtvrdokornije Đuaknovićeve pristalice. Zato je i prirodno da se sa znatiželjom iščekuje njegov sledeći potez. Prvi put su crnogorski građani u situaciji da predviđaju ili čekaju naredni korak Mila Đukanovića kao poraženoga na izborima i kao šefa opozicione partije.Stvar je čiste političke logike i poštovanja dobrih običaja i praksi da će sa pozicije predsednika države gospodin Đukanović da saopšti da mandat za sastav nove, reformske Vlade Crne Gore ima profesor Zdravko Krivokapić. Profesor Krivokapić ima lični, stručni i politički autoritet da bude mandatar, da predloži sastav nove crnogorske vlade i da bude izabran za predsednika Vlade. Verujem da će procesi oko formiranja nove Vlade da teku upravo tako i da gospodin Đukanović neće osmisliti bilo kakvu proceduralnu opstrukciju na putu izbora Vlade.

Ono o čemu bi gospodin Đukanović trebalo posebno da razmisli jeste mogućnost da uporedo sa konstituisanjem nove Vlade on podnese ostavku na mesto predsednika DPS-a.Takvim delanjem, Milo bi poručio da je racionalan političar, da je sposoban za vrstu autorefleksije u pogledu nedavnih izbora i da uviđa da najveću odgovornost za izborni krah svoje partije ima on sam. Ovakvim potezom on bi sprečio neminovnu razgradnju DPS-a u bliskoj budućnosti i otvorio bi prostor za transformaciju Demokratske partije socijalista u savremenu, evropsku socojaldemokratsku partiju. Pitanje liderstva u DPS-u nakon Mila svakako bi bilo jedno od ključnih pitanja.

Podnošenjem ostavke na mesto predsednika DPS-a, gospodin Đukanović bi poručio i još jednu važnu stvar. Iako sa ogromnim zakašnjenjem i tek pred svoj odlazak u političku penziju on bi, uradivši ovo što mu predlažem ovde, ipak kao svoju završnu reč u crnogorskoj politici saopštio da je važno da predsednik države bude predsednik svih građana i da nikada više ne bi smelo da se dogodi da predsednik države u isto vreme bude i predsednik partije.Dubinska kriza legitimiteta crnogorskih institucija koja traje već duže vreme posledica je, pored ostalog, i toga što se gospodin Đukanović sa pozicije predsednika države ponašao kao da je predsednik samo onih građana koji su članovi, podržavaoci i finansijeri DPS-a. Takvim delanjem on sam je dodatno produbljivao postojeće podele u crnogorskom društvu koje su već bile dubinske. Osim što bi spasao svoju partiju od fragmentacije i mrvljenja, on bi ovakvim, racionalnim potezom doprineo stabilizovanju političkih prilika i stvaranju pretpostavki za snaženje zrele, participativne političke kulture u Crnoj Gori.

Imajući u vidu da je gospodin Đukanović u kontinuitetu zagovarao politiku svađalaštva i podela u crnogorskom društvu, teško je zamisliti da bi sada mogao da povuče ovako racionalan i dobar potez. Ipak, verujem da šanse za to postoje i te šanse vidim u njegovom interesu da to uradi. Ako bismo do u detalj razvili sve moguće posledice ovakvog poteza, videlo bi se da najveću korist od toga može imati upravo gospodin Đukanović. A to što bi crnogorsko društvo i crnogorska država od toga mogli takođe da imaju samo dobro, za gospodina Đukanovića bi bila vrsta dodate vrednosti.A za nas građane Crne Gore to bi bio početak rada na zajedništvu koje crnogorsku državu i crnogorsko društvo može da svrsta u red savremenih, prosvećenih i naprednih evropskih zajednica.