Niz stvari doprineo je da Demokratska partija socijalista nakon 30 godina izgubi na izborima i analitičari su one najkrupnije jasno uočili i predstavili javnosti.
Međutim, tu je i niz naizgled sitnih stvari koje su možda pretegle da taj jedan mandat ode na stranu dosadašnje opozicije, uprkos institucionalnoj prednosti i funkcionerskoj kampanji koja DPS-u daje prednost na samom početku.
Dakle, ovo nije opsežna analiza rezultata, već prelomnih tačaka u kampanji kojih do sada nije bilo, a koje pokazuju kako su se sve izborne mahinacije tokom tri decenije se vratile sa kamatom.
Snimak na kome aktivistkinja DPS-a Dušica Vulić objašnjava dvadesetogodišnjoj devojci da mora da bude prepoznata na terenu kao glasač partije da bi mogla da dobije ugovor u vojsci je imao ogroman odjek i to iz više razloga. Osim onoga što se u delu javnosti uzima već duže vremena kao nesumnjivo da je članstvo u DPS odličan način da se obezbedi državni posao, sada se pokazalo da DPS “napada” i neutralne (apstinente) koji su se, najviše zbog izbornog sistema, praktično računali kao glas za partiju. To je pokazalo dozu nesigurnosti, ali i direktno potvrdilo navode iz afere “Spisak“ o tome kako DPS vrši provere.
Drugi nivo tog skandala je njegov rasplet. Do Dušice Vulić mediji nisu uspeli da dođu i čuju njenu stranu priče, a ministar odbrane i visoki funkcioner DPS-a Predrag Bošković je odgovarajući na pitanja novinara “Vijesti“ rekao da će podneti krivičnu prijavu i isključiti je iz partije ako se utvrdi da je snimak autentičan.
Javnost do danas nije upoznata da li se išta uradilo na tom planu, ali to zasigurno nije bila poruka koja je ohrabrila aktiviste nižeg i srednjeg reda koji su se uplašili da će da za aktivnost koja je od njih tražena, odgovarati isključivo oni i to uz javno sramoćenje. Takođe, bili su i rezervisani i ograničeni u načinima jer niko više nije želio da rizikuje da ga snime.
Pročitajte još:
Sumnja da DPS koristi baze Ministarstva unutrašnjih poslova da bi vodio svoju evidenciju pod nazivom “siguran glas“ je izazvala interesovanje Osnovnog državnog tužilaštva, ali javnost nije dobila mnogo informacija šta se u tom slučaju dešava. Baza koja je dobro čuvana je procurela iz Kotora i pokazala deo izbornog mehanizma DPS-a, pa je izazvala komešanje unutar same partije.
Osim toga, izvodi iz baza su pokazali da procene sa terena koje DPS pravi nisu ni približno pouzdane, već da precenjuju podršku i do 30 odsto. To je mnoge potencijalno uverilo da se ipak ne zna kome poklanjaju glas.
Žrtva svoje igre je DPS bio i kada je u pitanju dijaspora odakle se računalo na veliki broj glasova. Osim koronavirusa koji je direktno zakomplikovao situaciju i brojne obeshrabrio da dođu i glasaju, efekat je imala i kampanja Demokratskog fronta koji je prvo predstavio aplikaciju za koju je DIK rekao da je nezakonita, a onda i predstavio javnosti niz apela i pisama prema institucijama sa Zapada gde traže da se dijaspori onemogući da dođe, a građani se direktno upozoravaju da će biti prijavljeni, da bi mogli da izgube radnu dozvolu ili dozvolu za boravak. Ta kampanja je imala efekta upravo zbog uverenosti DPS glasača da se sve zna – ko je glasao, kako je glasao, kad je glasao…
DPS je praktično postao žrtva svoje igre, jer prosečan glasač iz Luksemburga, bez obzira na to što je glasanje tajno i što je praktično nemoguće da se strane vlade bave time da li je neko iskoristio ono što mu je ustavno pravo u Crnoj Gori, nije želeo da razmišlja ni trenutka o tome da u zamenu za putne troškove i sitni novac rizikuje svoju budućnost iako ga na tu mogućnost upozorava lažni profil na Fejsbuku.
DPS diskurs je praktično bio nevidljiv na društvenim mrežama ako se izuzmu sporadične sponzorisane objave na zvaničnoj stranici partije i stranici Vlade Crne Gore. Mim stranice bliske režimu su bile pasivne i neefektivne, a sa druge strane su imali takozvane “mim serdare“ čiji je doseg bio ogroman i koji su koristili svoj položaj da izvrše pritisak iz uglova i objava koje mejnstrim mediji koji poštuju standarde nikad ne bi mogli da objave.
Negativan efekat u totalu na izbornu kampanju opozicije nisu imale ni povremene problematične objave koje imaju elemente radikalnog nacionalizma i šovinizma upravo zbog velikog broja objava, ali i zbog malog broja analitičara koji se bave tom problematikom, a koji su mahom diskreditovani kao pristasni.
Ova promena vlasti ima i generacijski karakter jer su društvene mreže bile jedan od ključnih izvora informisanja, a tu smo već utvrdili da je dominirao opozicioni diskurs. Politički diskurs koji je formiran 1990-ih i u kom i dalje žive brojni političari, NVO prvaci i akademici jednostavno ne prianja u toj meri jer je prošlo čitavih 30 godina, a nova generacija lidera se lako izdigla iznad toga i nametnula druge teme i kontekst. Na kraju krajeva, ipak, teza za povratak u devedesete slabo je održiva kad je DPS 1990ih bio na vlasti.
Kad smo već kod aktera iz devedesetih, jednu od ključnih stvari je uradila i Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori, pre svega mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije. Iako je poruka da se ne glasa za DPS imala velikog odjeka i više puta ponavljana, to nije bila ključna poruka, već poziv da “svi Crnogorci izađu da glasaju“. Dakle, poruka da se ne može ostati neutralan, što je direktan efekat imalo i na dotadašnje glasače DPS-a, ali i na brojne apstinente koji su pravoslavni vernici, ali su pre svega suevjerni i nisu po sličnom modelu kao glasači iz dijaspore hteli da rizikuju, samo u drugom pravcu.
Deo nekadašnjeg pokreta “Odupri se“ je bio vrlo čvrst u najavama da neće izaći na izbore jer ne postoje uslovi za to i promovisali su ideje bojkota.
Međutim, nakon što je premijer Duško Marković simbolički i netaktično održao govor koji je dobar deo javnosti razumeo kao najavu proterivanja, zabrane slobode okupljanja i govora, usledila je serija objava na društvenim mrežama gde građani najavljuju da će ipak izaći na izbore i da pozivaju sve svoje prijatelje da to isto urade.
To što su i oni koji su hteli da bojkotuju izbore to videli kao glavnu temu je samo dodatno pokazalo kolika je investiranost i motivisanost građana bila da glasaju na ovim izborima. U sedmici uoči izbora je skoro pa bilo nemoguće bilo sa kim razgovarati o nečemu drugom, a koronavirus je uprkos tome što se širio nesmanjenom dinamikom praktično potpuno zaboravljen (nadležne službe su selektivno tolerisale kršenje NKT mera što je, sasvim sigurno, imalo veze sa partijskom instrukcijom da se uoči izbora nadležne službe ne zameraju građanima), pa je zato izlaznost na kraju bila skoro 77 procenata.
DPS se u tom meri poistovetio sa državom da više nije bilo šanse da se ogradi od nekompetentnih poteza institucija koje bi trebalo da deluju nezavisno od partija. Hapšeni su građani koji su satirično menjali stihove himne, koji su delili lažne vesti, za koje su tužioci utvrđivali da su vređali državne funkcionere u objavama koje im jednostavno ne idu u prilog. U želji da se dokažu vladajućoj eliti, utrkivali su se u tome ko će pokazati veću lojalnost i da su shvatili poruke da se ne može biti beskonačno nezavisan i time pravili ogromnu štetu naročito na međunarodnom planu. Drugi nivo su brojni primeri policijske torture i prekoračenja ovlašćenja – priča oko suzavca u fiskulturnoj sali u Budvi, šutiranje građana koji ne pružaju otpor, prebijanje čoveka koji je samo uzviknuo “ne damo svetinje“ i koji na snimku moli da ga ne udaraju jer je “dobar”.
Opisi mučenja u podgoričkom Centru bezbednosti osoba koje su sumnjičene za podmetanje bombe policijskom funkcioneru su bili kao da su prepisivani iz udžbenika o surovosti.
Ilustrativno, najbolji prikaz koliko je država poistovećena sa partijom je anketa koja je pokazala da su pored ponuđenog odgovora da li nešto treba da bude državno, ispitani upisivali odgovor u prazno polje – da treba da bude vlasništvo građana.
Pojava druge hrvatske manjinske partije je potpuno poremetila planove DPS-a da obezbedi još jedan najjeftiniji mandat jer je Hrvatska građanska inicijativa u svim tačkama bez prigovora podržavala tu partiju. Poznat je slučaj sa prošlih izbora gde je HGI dobijao glasove u mestima gde nema Hrvata, a kasnije je to objašnjavano time da su građanska stranka iako se takmiče kao nacionalna stranka manjine. Hrvatska reformska stranka je osvojila preko 500 glasova, pa nijedna partija nije prešla cenzus od svega 0,35 odsto, a DPS više nije mogao da priušti da svoje glasove eventualno usmerava ka HGI.
Ovo su prvi izbori ikada održani kada je nedelja neradni dan za prodavnice. Kada uzmemo u obzir u kojoj je meri privatni sektor bio povezan sa vladajućim strukturama nije teško zaključiti da je i to mogao biti jedan od mehanizama pritiska ili manipulacije da se spreči izražavanje slobodne volje.
Sada kada je nedelja neradna, radnici u tim sektorima su bili potpuno slobodni da se organizuju i da samo od sebe zavise kada je u pitanju glasanje.
Specifičnosti nastanka Crne Gore u sadašnjim državnim granicama je značila i kompleksnost odnosa između Boke, Stare Crne Gore, Brda… Međutim, čini se da je stepen nacionalnog jedinstva ostvaren upravo kroz odnos prema načinu i metodama vladavine. DPS je nedemokratskim i autoritarnim mehanizmima ignorisanja volje građana uspeo da osvestiti crnogorsku javnost da shvate da se ugroženost onih na jugu, itekako tiče i onih na severu. Tako je Crna Gora odstupila od uloge pretpolitičkog društva, nakalemljenog regionalnim pizmama i veštačkim podelama i izborila se za pravo da bude jedinstvena politička nacija.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare