Ko su Trampove mete u Iranu? Američka vojska je spremna, otac i sin bi mogli prvi da budu na udaru, ali ne i jedini

Takav scenario predstavljao bi najdramatičniju eskalaciju odnosa SAD i Irana u poslednjih nekoliko decenija.

Ali Hamnei – centar moći

Prema navodima portala Axios, predsedniku Donaldu Trampu predstavljene su vojne opcije koje uključuju i mogućnost direktnog napada na Alija Hamneija, vrhovnog vođu Irana. Hamnei nije samo simbolički autoritet, on je apsolutni centar političke, vojne i bezbednosne moći u zemlji.

Kao vrhovni vođa, Hamnei ima poslednju reč u vezi sa nuklearnim programom, komanduje oružanim snagama, imenuje ključne bezbednosne i pravosudne funkcionere, kontroliše Revolucionarnu gardu, utiče na izbor predsednika i parlamenta. Napad na njega ne bi bio samo vojni čin, već pokušaj destabilizacije samog sistema vlasti u Teheranu.

U američkim analizama pominje se i njegov sin, koji se u političkim krugovima u Iranu često vidi kao potencijalni naslednik. Ciljanje takve figure značilo bi udar na kontinuitet režima, piše The Telegraph.

Revolucionarna garda – okosnica sistema

Druga ključna meta mogli bi biti komandanti Islamske revolucionarne garde (IRGC), najmoćnije bezbednosne strukture u Iranu. IRGC kontroliše balistički i raketni program, bespilotne letelice, operacije van Irana preko proksi snaga, značajan deo ekonomije.

Garda upravlja i elitnim jedinicama Kuds, zaduženim za regionalne operacije u Iraku, Siriji, Libanu i Jemenu. Udar na komandni vrh IRGC-a bio bi pokušaj da se Iran liši operativne sposobnosti da odgovori asimetrično, kroz napade na američke baze ili preko saveznika poput Hezbolaha.

Takav potez ne bi formalno značio objavu rata Iranu kao državi, ali bi praktično predstavljao pokušaj paralize njegove bezbednosne kičme.

Verski establišment kao legitimizacija vlasti

Treći krug potencijalnih meta čine visoki verski autoriteti bliski režimu. U Iranu verska i politička struktura funkcionišu kao nerazdvojiva celina. Ajatolasi i članovi Saveta čuvara ne samo da legitimišu političke odluke, već odlučuju ko može da učestvuje na izborima i kakvi zakoni mogu da budu usvojeni.

Udar na taj sloj vlasti bio bi pokušaj razgradnje ideološke osnove režima.

Vojna sila bez presedana

Ove opcije razmatraju se u trenutku kada su SAD rasporedile ogromnu vojnu silu u regionu, koncentraciju kakva nije viđena od invazije na Irak 2003. godine.

U blizini Irana nalaze se dve udarne grupe nosača aviona, USS Abraham Lincoln i USS Gerald R. Ford, sa razaračima, podmornicama i logističkom podrškom. U regionu je raspoređeno između 40 i 50 odsto operativnih američkih vazdušnih snaga.

Među njima su: F-35 i F-22 (stealth avioni pete generacije), F-15E i F-16, A-10 za blisku vazdušnu podršku, strateški izviđački avioni U-2, AWACS letelice za nadzor, više od 100 aviona za dopunu gorivom u vazduhu.

Ovakva kombinacija omogućava precizne udare duboko unutar iranske teritorije, uključujući komandne centre, bunkere i zaštićene objekte.

Vojni analitičari upozoravaju da u savremenoj istoriji gotovo da ne postoji primer da je Pentagon rasporedio toliku vatrenu moć bez namere da je upotrebi.

Diplomatski manevar ili priprema za promenu režima?

Istovremeno, administracija u Vašingtonu ostavlja otvorena vrata za sporazum. Razmatra se mogućnost da Iranu bude dozvoljeno ograničeno, „simbolično“ obogaćivanje uranijuma, pod strogim nadzorom.

Međutim, rok koji je Tramp postavio – „10 do 15 dana“ – sugeriše da strpljenje ističe.

„Ako Iranci žele da spreče napad, treba da nam daju ponudu koju ne možemo da odbijemo“, izjavio je jedan visoki američki zvaničnik.

Ključno pitanje je da li je cilj Vašingtona zaista samo ograničenje nuklearnog programa ili šira strategija koja uključuje promenu režima.

Ciljanje vrhovnog vođe, njegovog potencijalnog naslednika i vrha Revolucionarne garde jasno bi ukazivalo na drugu opciju.

Rizik: Od ograničenog udara do regionalnog rata

Napad na sam vrh iranske vlasti gotovo sigurno bi izazvao snažnu odmazdu. Teheran je već zapretio napadima na američke baze na Bliskom istoku. Proiranske grupe, uključujući Hezbolah, mogle bi da otvore dodatne frontove.

Iran je već demonstrirao vojnu spremnost lansiranjem raketa tokom zajedničkih vežbi sa Kinom i Rusijom.

Iako se zemlja suočava sa unutrašnjim protestima i ekonomskom krizom, istorija pokazuje da spoljašnja pretnja često dovodi do unutrašnje konsolidacije, a ne raspada sistema.

Zato bi eventualni udar na vrhovnog vođu mogao da bude prelomna tačka – ne samo za Iran, već za ceo Bliski istok.

Ukoliko meta postane sam vrh režima, svet bi mogao da svedoči najopasnijoj eskalaciji u regionu u poslednjih dvadeset godina.