"EU mora da prizna da Vučić gubi legitimitet i da osnaži srpski narod, a ne njegove autoritarne vladare": Upozorenje iz Amerike posle koga bi i predsednik Srbije i EU trebalo da se zamisle

Više od decenije, pristup EU prema Zapadnom Balkanu bio je promišljeni pragmatizam—prioritet je bila stabilnost regiona kako bi se sprečile velike krize na kontinentu, dok su potencijalni kandidati za članstvo u EU ostajali zaglavljeni u čekaonici za pristupanje. Umesto da insistira na suštinskim reformama, Brisel se odlučio za partnerstva sa autoritarnim liderima koji mogu garantovati kratkoročnu stabilnost.

Međutim, sada se jedan od lidera kojem je EU najviše popuštala, srpski predsednik Aleksandar Vučić, suočava s najozbiljnijim izazovom svojoj vlasti—i zajedno s njim, i strategija EU u regionu.

Brisel mora da odluči da li će nastaviti da se kladi na Vučića, uprkos potencijalnim posledicama po Kosovo i Crnu Goru. To je izbor između nastavka politike stabilokratije ili konačnog prihvatanja pristupa integraciji zasnovanog na zaslugama.

U Beogradu se EU suočava i sa najotvorenijim prkosom prema sebi: za razliku od Gruzije ili Moldavije, srpski demonstranti, razočarani popustljivošću EU prema Vučiću, nisu nosili evropske zastave niti se obraćali Briselu za podršku. Međutim, naklonost Brisela prema Vučiću uskoro bi mogla postati neodrživa.

Srpski premijer Miloš Vučević podneo je ostavku prošle nedelje, što je široko shvaćeno kao strateški ustupak usred rastućih unutrašnjih nemira. Njegova ostavka usledila je nakon masovnih protesta predvođenih studentima, najvećih u Srbiji još od pada Slobodana Miloševića.

Neposredni okidač bila je javna ogorčenost zbog tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu u novembru, kada je urušeni nadstrešnica usmrtila petnaest ljudi. Ipak, ovo je samo najnoviji talas nezadovoljstva. Pre pet meseci građani su izašli na ulice protestujući protiv ugovora o rudarenju litijuma između Srbije i Nemačke. Taj sporazum je na Zapadu slavljen kao način da se smanji zavisnost od Kine, ali je za mnoge Srbe simbolizovao još jedan primer neodgovorne vlasti, ekoloških rizika i stranih interesa koji imaju prednost nad dobrobiti lokalnog stanovništva.

Crna Gora, često viđena kao lider u procesu pristupanja EU, još je jedan primer. Iako postoji oprezan optimizam da bi mogla prva preći ciljnu liniju ka članstvu, njenu političku stabilnost često narušava srpsko mešanje. Nacionalistička retorika i dalje oblikuje politički diskurs u Crnoj Gori, otežavajući zemlji da se fokusira na reforme vođene EU. Istinski evropska Crna Gora bila bi uspešna priča i za region i za EU, ali zemlja ostaje podložna istim spoljnim pritiscima koji godinama koče njen napredak.

Korekcija kursa EU još uvek je moguća.

Prvo, Brisel mora ponovo uvesti „štap“, posebno u odnosu na Srbiju. Ignorisanje izborne krađe, gušenja medija i rastućeg autoritarizma nije donelo korist ni Zapadnom Balkanu ni EU. Dok Brisel nastoji da projektuje snagu na globalnom nivou, tolerisanje demokratske erozije u sopstvenom susedstvu samo podriva njegov kredibilitet. Ideja o povezivanju fondova EU sa stvarnim reformama često se pominje, ali bez mehanizama sprovođenja ostaje besmislena.

Drugo, EU bi mogla podržati napore da se odgovorni zvaničnici privedu pravdi, bilo u slučaju napada u Banjskoj ili izborne prevare. Takođe bi trebalo da prioritizuje kontinuiranu podršku Crnoj Gori i Kosovu, jer srpsko regionalno mešanje nije faktor stabilnosti, već prepreka napretku.

Na kraju, EU mora priznati da Vučićev režim gubi legitimitet. Ostaje nejasno da li će Vučić uspeti da prebrodi ovu krizu—bilo pojačavanjem represije i okretanjem Rusiji, čekanjem da protesti splasnu uz taktiku „zavadi pa vladaj“, ili pokušajem da povrati kredibilitet raspisivanjem prevremenih izbora. Ono što je sigurno jeste da nedavni protesti označavaju generacijsku smenu—i Brisel to više ne može da ignoriše. U svom trenutnom obliku, srpska vlada nije strateški partner EU. Ako Brisel zaista podržava demokratske vrednosti, mora stati uz srpski narod, a ne uz njegove autoritarne vladare.

Ovaj trenutak pruža retku priliku za EU da povrati svoju transformativnu moć u regionu. Mlade generacije Zapadnog Balkana, odrastale u eri globalizacije, povezanosti i demokratskih težnji, mogu postati pokretači dugo odlaganih promena. Ti mladi ljudi iz prve ruke vide prednosti demokratskih standarda—ako ih EU osnaži, oni bi mogli usmeriti region ka budućnosti koja je u skladu sa dugoročnim strateškim interesima Brisela.

Ali da li će EU delovati? Do sada je njen odgovor bio mlak. I, kao u slučaju rata u Ukrajini, rizikuje da bude nadigrana i zasenjena potezima administracije Donalda Trampa. Specijalni izaslanik predsednika SAD Ričard Grenel, već je na društvenim mrežama objavio poruke podrške Vučiću.

EU mora odlučiti da li će iskoristiti ovaj trenutak i podržati one koji se zaista zalažu za okončanje nestabilnosti ili će pustiti da još jedna prilika propadne.