Podeli
Zoran Đinđić/Foto: EPA/SRDJAN SUKIEPA/SRDJAN SUKI

Za mene Zoran Đinđić nije bio Zoran, kao za mnoge koji su ga svojatali u godinama nakon atentata. Za mene je Zoran Đinđić bio političar, čije je ubistvo obeležilo budućnost moje generacije. Imao sam devet godina kad je ubijen 12. marta ispred Vlade Srbije, i ovo je priča o premijeru, i mojoj budućnost, koja je zaustavljena tog dana. Nije priča o Zoranu.

Poslednjih sedmnaest godina svaki 12. mart je podsećanje. Za nas mlađe, nedovoljno svesne u to vreme događaja u državi, on je kao istorijska opomena. Datum kroz čiju prizmu posmatramo promene u zemlji i naše odrastanje i snalaženje u okviru njih. Za one starije, bar za deo njih koji su bili savremenici tog i događaja koji su prethodili ubistvu Zorana Đinđića, ovaj datum je dan kad je “Srbija stala”.

Tog popodneva je prekinuta nastava. Izveli su nas iz učionice u školsko dvorište kako bismo održali minut ćutanja u čast ubijenom premijeru. Većina nije razumela šta znači ta tišina i zašto je odrasle toliko pogodila vest o smrti čoveka kojeg niko od njih nije poznavao.

Godinama kasnije deo nas je verovao kako se tragična sudbina Zorana Đinđića reflektovala na čitavu naciju. Da je pucanj kojim je okončan njegov život istovremeno označio i kraj nadanja da ćemo, za razliku od naših roditelja, odrastati u manje turbulentnim okolnostima.

Zbog toga sam ga doživljavao kao tragičnog heroja.

U narednom periodu napisano je mnogo tekstova o njemu. Na internetu su se delili video snimci njegovih govora, a na televiziji je svakog 12. marta emitovana neka nova emisija posvećena tragično nastradalom premijeru. Diskutovalo se o tome kako bi izgledala zemlja da je ostao živ, za šta bi se danas zalagao, ko bi ga podržao. Činilo se da su ga ljudi bolje upoznali tek po okončanju njegovog života.

Za sve njih on je odjedanput postao Zoran.

U međuvremenu je i naša generacija počela da shvata zbog čega su ljudi tog 12. marta bili zabrinuti. Verovali su da je došao kraj jednog sistema i da je pred njma ponovo jedan neizvestan period.

Nisu pogrešili.

“Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za zločine tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države”, deo ovog citata tragično nastradalog premijera Srbije, danas stoji uklesan na tabli ispred ulaza u Vladu. Godine koje su usledile surovo su ga demantovale, dokazavši da je zajedno sa njim sahranjena i vizija njegove “Srbije na dobrom putu”.

Nakon atentata na Đinđića, država je zauzela potpuno drugačiji politički kurs. Njegove partijske saborce nije toliko interesovala njegova ideja, koliko želja da javnosti stave do znanja kako su, eto, baš oni bili “najbolji Zoranovi prijatelji”.

Ona zbunjena deca s početka ove priče su međuvremenu odrasla i promenila se. S druge strane, kao nepromenjiva je ostala sramota usled činjenice da je u njihovoj zemlji, u 21. veku, ubijena najvažnija politička ličnost u državi.

Da ljudi koje je ostavio iza sebe nikada nisu želeli da otkriju političku pozadinu atentata.

Da se njegove ubice u određenom delu društva slave kao junaci.

Da pod tim utiskom odrastaju neki novi klinci koji se ni ne sećaju Zorana Đinđića, ali znaju da bi trebalo njegove portrete i table sa imenom premazivati crvenom bojom.

Da moralno upitni pojedinci od njegovog lika prave mit i time, svesno ili nesvesno, pokušavaju da pokvare našu predstavu o Zoranu Đinđiću.

“Mi nađemo zemljaka koji je u životu nešto uspio, ali hvalimo ga tek kad mu se sanduk u zemlju spustio”, glasi početak jedne od najpopularnijih pesama zagrebačke grupe “Elemental”.

Stih koji savršeno ilustruje buđenje naknadne pameti i sklonost većinskog dela ovdašnjih naroda da glorifikuju one koje nisu podržavli za života.

Koliko je Srbima bio značajan Đinđić? Istorija će dati svoj sud. Činjenica ostaje da je njegovim zalaganjem država postala slobodnija nakon 5. oktobra 2000. godine. Da li se promenila na bolje? U tradicionalno podeljenom srpskom društvu, rasprava na ovu temu trajaće godinama ispred nas. A bit ovog pitanja vezivaće se za nesrećnu sudbinu Zorana Đinđića, usled koje smo ostali uskraćeni za brojne odgovore. Jer nismo dobili dovoljno vremena da ga za života upoznamo, razumemo ili kritikujemo.

Bar ne naša generacija.

To je ono što 12. mart čini još tragičnijim i tužnijim.

Autor ovog teksta bio je devetogodišnjak kad je ispred ulaza u zgradu Vlade Srbije hicima iz snajpera ubijen premijer Srbije Zoran Đinđić.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook
Twitter
Instagram