5
"Davno ti je vrag zaseo na prag, zemljo Srbijo", stihovi su kojima je veliki kantautor Đorđe Balašević još 2000. godine prokomentarisao političku situaciju u Srbiji. Vrag iz te pesme bio je Slobodan Milošević, gospodar života i smrti na ovim prostorima davnih devedesetih, za kojeg su se u Srbiji nadali da se više neće ponoviti". Ovim rečima počinje tekst zagrebačkog portala "Indeks" o dva protesta koji su u petak i subotu održani u Beogradu. Tekst novinara Stjepana Matija prenosimo u celosti.
„No 20 i koju godinu kasnije od te legendarne Balaševićeve pesme Srbija na pragu opet ima vraga. Onog koji je tih devedesetih šetao po najgorim ratištima po bivšoj Jugoslaviji, a sad se, kao, zalaže za mir i blagostanje. Priča je to koju može prodati samo onima koji su u petak bili na njegovom skupu ispred Skupštine, i to ne svima jer među onima koji su se našli na Vučićevom skupu bilo je svakakvog sveta. Čak i onih koji su onde bili protiv svoje volje. Bio je to zaista skup kakav, kao što je sam rekao, može napraviti samo Aleksandar Vučić. U Beograd je iz svih delova Srbije dovukao hiljade ljudi koje je namamio besplatnim sendvičima, čokoladicama, smokijem i vodom i od kojih ogroman deo nije imao veze o čemu Vučić i njegovi govornici pričaju na skupu“, piše novinar hrvatskog portala Index.hr u svojoj reportaži.
Bataljoni Vučićevih podanika ili onih koji znaju da to moraju biti slivali su se prema zgradi Skupštine s identičnim transparentima, kapama i majicama na kojima je samo bio promenjen grad iz kojeg dolaze.
PROČITAJTE JOŠ
5
2
0
„Pančevo za Vučića“, „Kraljevo za Vučića“, „Vrnjačka Banja za Vučića“, „Pirot za Vučića“. Svi napravljeni istim fontom, u istim bojama i identičnih dimenzija. Očito ih nisu pravili sami u dvorištu, nego im ih je „neko“ napravio.
Bilo je tu ljudi vidno očajnog imovinskog standarda koji su punili ruksake i kesice groznim Vučićevim energetskim pločicama i flašicama vode, onih koji su trpali majice u džepove i uglavnom sirotinje koju Vučić tačno za toliko i može da kupi.
Tu i tamo pojavila bi se grupa mrkih, nabildovanih, u crno obučenih tipova u grupicama po otprilike dvadeset. Po tetovažama bilo je jasno kojoj društvenoj supkulturi pripadaju i ko god bi pored njih izvadio mobilni da nešto slika, dobio bi samo mrki pogled ili pretnju: „Ne slikaj!“
„Srbija nade“ zvao se Vučićev skup, ali to je izgledalo kao sve samo ne kao skup nade. Ljudi koji deluju kao da ne znaju šta tamo rade, ljudi koji su došli po stranačkom zadatku, ljudi koji kao da ih je po srpskoj provinciji neko pokupio ispred dućana dok su eksali bocu piva, navijači batinaši… Takvom prilično bizarnom skupu ljudi još bizarnije govore držali su Vučićevi ljudi.
Ivica Dačić je govorio o bratstvu i jedinstvu, o smrti fašizmu, istovremeno glorifikujući Miloševića. Rekao je kako „ne da Srbiju i Srbe“ i „ne da Vučića“, a na skupu pod nazivom „Srbija nade“ poentirao je s – „Kosovo je Srbija“ – jer je to jedina tema koja ga zanima. Iako, naravno, Kosovo već dugo nije Srbija i to jako dobro znaju i Vučić i Dačić.
Bio je tu i mađarski ministar spoljnih poslova Peter Sijarto, čiji je zadatak bio da uveri Srbe da imaju fenomenalnog predsednika kakvog bi svako poželeo i da su samo zbog Vučića Mađari i Srbi „sada bratski narodi“.
Nije takvo društvo moglo proći bez Milorada Dodika, koji je „Srbiju nade“, između ostalog, pozdravio sa „Živela Rusija“, a onda je došao i Aleksandar Vučić, koji je rekao da oni koji ne misle kao on i njegovi sledbenici koje je dovukao iz svih krajeva Srbije zaslužuju prezir.
Za kraj je i blagoslovio kišu koja je padala sve jače i pod kojom se velika većina njegovih plaćenih pristalica razbežala pod krovove i garaže i samo čekala da busevi krenu kući jer joj je očito bilo dosta.
No ni Vučićeva blagoslovljena kiša nije mogla da opere taj mulj u kojem se Srbija, ona uljudna i normalna, davi već godinama. Ta Srbija dan kasnije je na protestu „Srbija protiv nasilja“ jasno rekla da joj je dosta nasilja u medijima, nasilja na ulicama i u školama i nasilja nad zdravim razumom.
Neverovatno je bilo videti ogromnu psiho-socijalnu razliku u masi koja se pred Narodnom skupštinom skupila u petak i u subotu. Imali smo utisak kao da smo u nekom drugom gradu i u nekoj drugoj zemlji razgovarajući s demonstrantima. Njima nije bio nikakav problem da pričaju za neki hrvatski medij, dok su oni dan ranije na takav upit upućivali samo mrke poglede.
Njima nisu trebali ni sendviči ni čokoladice da dođu na protest. Transparente su pravili sami po haustorima, a svi s kojima je ekipa Index.hr pričala, rekli su da je krajnje vreme da se u njihovoj zemlji nešto promeni. Iskrenost. To je ono što su osetili kod jučerašnjih demonstranata i što predstavlja potpunu suprotnost onome što su u Beogradu videli dan ranije.
„Pa, više nas je nego onih juče“, bodrili su se demonstranti dok su se, zbog količine ljudi, jedva probijali prema zgradi Radio-televizije Srbije, koja je bila glavna „meta“ jučerašnjeg protesta, premda se ne spominje u zahtevima demonstranata, u kojima se zato traži ukidanje televizija Pink i Hepi s dna medijske kace, u koju još spadaju tabloidi poput Informera i sličnih Vučićevih glasila.
Kako su rekli demonstranti, cilj im je da RTS napokon bude javna televizija koja će objektivno izveštavati o probuđenoj Srbiji, koja se snažno pobunila protiv nasilja, ali i vlasti.
Bilo je zaista impresivno gledati tu masu šarenih kišobrana kako se polako sliva niz široku beogradsku ulicu. Kolona kojoj se nije video ni početak ni kraj dugo se i uporno kao gusenica slivala prema zgradi RTS-a.
Tu uljudnu, pristojnu Srbiju nije mogla da otera jaka kiša, za razliku od ekipe koju je Vučić naterao u Beograd dan ranije i koja je počela da se razilazi i prje govora svog vrhovnika.
Dapače, što je kiša jače padala, to je više ljudi pristizalo da bi svojim dolaskom pokazalo da joj je dosta jedne politike i jedne Srbije. Srbije političke psihoze i tolerisanog nasilja kako u društvu, tako i u medijima, primarno kroz rijalitije u kojima se ljudi konstantno međusobno vređaju, a neretko i mlate.
Desetine hiljada običnih građana, studenata, parova, starih i mladih tražili su ostavke vodećih ljudi televizije i ostavku onoga kojeg svi vide kao glavni problem. Jasno su rekli da im je dosta nasilja, i fizičkog i medijskog, a na rastanku su nam poručili da će protesta biti još i da je ovo tek početak.
U svakom slučaju, nikad se bolje u samo dva dana nisu mogle jasnije videti dva lica Srbije. Dve Srbije koje predstavljaju dve najbrojnije grupe u srpskom društvu. Jedna koja slepo sledi Vučića i druga koja mu se protivi.
„Niko živ se ne seća tolikih nesreća za jednog vezira“, drugi je stih pesme s početka teksta. Nakon prvog vezira Srbija je dobila normalnog, građanskog premijera Zorana Đinđića, koji je usred bela dana smaknut snajperom ispred zgrade Vlade. Desetak godina nakon njega došao je novi vezir. Posledice njegove vladavine verovatno će se sagledavati decenijama.
No jednu posledicu jasno vidimo – gomilu nezadovoljnih ljudi koji su, bez obzira na formalne zahteve protesta, okupljeni oko jedne ideje, odnosno poruke koja se juče na protestu daleko najviše skandirala – „Vučiću, odlazi“.
BONUS VIDEO Direktno uključenje građana u Dnevnik RTS, odzvanjale poruke: „Lopovi“ i „Vučiću, odlazi“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare