Za svoje 23 godine nikada nisam iskusio ono što sam doživeo nakon oružanog sukoba u Banjskoj. Mislio sam da umem da imenujem sve što osećam, ali ovo ne umem. Prednjače ljutnja, bes i tuga. Tako se, pretpostavljam osećaju svi Srbi sa Kosova. Mi, koji smo otišli, oni - koji su ostali.
Ping-pong loptice na pregovaračkom stolu Beograda, Prištine i međunarodne zajednice.
Godine su prolazile, svašta se doživelo i preživelo. I bomabardovanje i pogrom, tenzije, krize, nasilja, obračuni…Ali ima nešto zajedničko ovom vremenu propadanja – nikad više poniženja nije bilo i to će vam reći svako ko makar malo sme da priča o sopstvenom životu na Kosovu.
Pored svakodnevnih problema i Beograda koji je Srbe, umesto da ih zaštiti, dodatno gurao u provaliju, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je našao za shodno da ih „uteši“ u ovim teškim vremenima.
Potpuno je nevažno kojoj političkoj grupaciji pripadaju, po prirodi Srbi sa Kosova u vlast u Beogradu gledaju sa puno pažnje, znajući da im od njihovog poteza zavisi kraj dana.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić povukao je autobusima najveći broj Srba sa KiM 26. maja, kako bi bili deo njegovog mitinga „Srbija nade“.
Istog dana, pod punom opremom kosovski specijalci zauzimaju zgrade tri opštine i u njih uvode albanske gradonačlenike, koji su ranije pobedili na izborima koje su Srbi mahom bojkotovali.
Uz šok bombe i suzavac, počinje nova era jedne od najvećih kosovskih kriza. Dva dana kasnije, predsednik se naravno obratio da pojasni kako stvari stoje.
PROČITAJTE JOŠ
„Mislim da nam najteža situacija na Kosovu i Metohiji sledi. Nešto što do sada nismo videli, a sve zahvaljujući provokativnim akcijama i užasno neodgovornom ponašanju Aljbina Kurtija“, rekao je tada Vučić.
Pouzdano znam da je deo ove rečenice „nešto što to sada nismo videli“ uplašio moje sugrađane. Normlano je da u situaciji potpunog bezumlja, svi reaguju na ono čega se najviše plaše.
U narednim mesecima, gotovo svakodnevno predsednik je govorio da nam najteža vremena tek slede. I tako je bilo.
U najmanju ruku bezobzirnost prema životima građana koje je toliko puta ubeđivao da je Kosovo Srbija, kulminirala je u ponedeljak uveče u studiju Hepija.
„Bude li međunarodna zajednica dozvolila nastavak terora, ljudi će stati i krenuti da pakuju stvari na kamione, traktore i autobuse. E to je već nešto što niko u svetu ne može da dozvoli i da gleda. Ali samo kažem da nismo daleko od toga iako znate koliko su kosovsko metohijski Srbi odlučni u očuvanju svog ognjišta“, sasuo je Vučić u lice Milomiru Mariću.
Samo zamislite Srbina sa KiM koji to gleda u večernjem terminu i sluša o traktorima, tovarima i autobusima. Kako može da se oseća dok sluša kako to govori čovek koji kaže da je i njihov predsednik? Kako može da se oseća dok to govori čovek od kog očekuje da mu garantuje bezbednost…. od kog, na kraju krajeva, očekuje da mu pruži nadu?
Dok sam u centru Beograda sedeo sa prijateljima koji su kao i ja Kosovo napustili pre više od pet godina, imao sa potrebu da pozovem oca i da mu otvoreno kažem da mi obeća da neće prodati kuću.
Kao nikada do sada osetio sam da mi je ugrožen deo identiteta i potpuno je nevažno radi li se o Zrenjaninu, Nišu ili nekom mestu na Kosovu.
Osećaj da je pretnja po deo identiteta tu – nikad je veća.
„Ponosan sam što čuvate naša ognjišta“, tako se predsednik obratio Srbima koji su peške prevalili dugačak put, kako bi stigli do Beograda.
Više od četiri meseca kasnije, u nevidljivim kolonama, Srbi napuštaju sever Kosova. Direktor kancelaraije za KiM Petar Petković kaže, otišlo ih je već 11%.
Kad treba da se maše uspehom na izborima, kad treba da se maše demokratskom pobedom, kad treba da se čuva ključ otadžbine…Kako bilo, uvek su broj.
Oni znaju da su samo broj…
*****
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare