Piše diplomata Srećko Đukić: Srbija ponovo na raskršću - između autokratije i evropskog puta

Analizirajući poziciju Srbije, Đukić ističe vezu između unutrašnje politike i spoljnopolitičkog kursa Srbije, ukazujući na dugogodišnja kolebanja, odsustvo strateške vizije i posledice politike „balansiranja“ između velikih sila.

Tekst bivšeg ambasadora Srbije i diplomate Srećka Đukića prenosimo u celosti:

Kretanja u unutrašnjim odnosima, njihov politički karakter, određuje spoljnu politiku i položaj zemlje u međunarodnom poretku. To nije samo puka teorija, nego praksa dokazana i potvrđena istorijskim iskustvom. Spoljna politika nije nikakva autonomna sila, politika; ona je produžena ruka unutrašnje politike koja se vrši, uglavnom, diplomatskim sredstvima. U tom smislu, najilustrativniji primeri, i nama najbliži, su „slučaj“ Srbije, primeri drugih država nastalih na tlu bivše Jugoslavije i zemalje Istočne Evrope koje su se decenijama nalazile u sovjetskom lageru.

Spoljnopolitička putanja Srbije, u skoro četrdeset poslednjih godina, može se predstaviti skoro kao izrazita sinusoida — kretanje između krajnosti, lišena održivog, strateškog koncepta, vizije, istorijskog kontinuiteta, lišena utemeljene medjunarodne podrške. Otuda ne čudi da smo dospeli u nevidjenu međunarodnu izolaciju, jedinstvene totalne sankcije SB OUN, u ratni sunovrat devedesetih godina. Povratak u međunarodnu zajednicu još je i spor i bolan, uslovljen promenama unutrašnjeg poretka, prihvatanjem međunarodnih normi, spremnošću da se plati visoka cena promašene politike.

Umesto konsolidacije prihvaćene evropske spoljnopolitičke pozicije, Srbija ulazi u fazu kolebanja. Posvećenost evropskim integracijama zamenjena je zastojem, relativizacijom obaveza, procesa, napuštanjem normalnog kretanja ka EU. To je spoljni odraz slabljenja demokratskih procesa u zemlji, gubitka izbornog kredibiliteta, sužavanja medijskih sloboda, delegitimizacije političke konkurencije. Srpska spoljna politika umesto da izražava zajednički utvrdjeni evropski kurs relevantnih političkih faktora u zemlji, postaje instrument dnevne politike i kalkulacija za opstanak vlasti. Kredibilitet na međunarodnoj sceni zavisi od unutrašnje koherentnosti, a institucionalna slabost ograničava manevarski prostor.

Vlast izlaz nalazi u „balansiranju“, u sve većem oslanjanju, pored EU, na druge velike sile, predstavljajući to kao „veštinu“, uprkos činjenice da Srbija nema sposobnosti za takav kurs. Velike sile i pokreti imaju i resurse i moć za balansiranje; mi ni jedno ni drugo — i plaćamo visoku cenu. Srbija spada u male države (do stvaranja Jugosavije), i teško manevriše između suprotstavljenih svetskih centara. Cena je ogromna, svaka sila traži svoj deo. Smišljena politika neutralnosti (a faktički ostajanje van NATO), nema autokapacitet (ni medjunarodno ne verifikovana), nije politika, nego iluzija.

Posle decenija lutanja, Srbija je ponovo na raskršću. Na onom prvom raskršću uzela je prvo da rešava „srpsko pitanje“ pa potom demokratsko. Ništa nije rešila. Htela ne htela, Srbija je danas na demokratskom raskršću. Izbor je jasan. Jedan put je sve jača autokratija, zatvaranje društva, napuštanje integracije u EU, rast spoljnopolitičke izolacije. Drugi je demokratski, jačanje institucija, kredibilno približavanje Evropskoj uniji, kao političkom i vrednosnom okviru kojem Srbija civilizacijski, a ne samo geografski pripada.

Otuda za Srbiju članstvo u EU nije spolja nametnut izbor. Ono je životna potreba tu gde je Srbija istorijski utemeljena, kao logičan nastavak onog puta započetog početkom XIX veka, kada je izabran put evropske državnosti i modernizacije. Kako Leopold Ranke piše u „Srpskoj revoluciji“, Prvi srpski ustanak “nije bio samo lokalni pobunjenički čin, već revolucija koja je imala svoj odjek u čitavoj Evropi, pokazujući da i mali narodi mogu uticati na međunarodni poredak”. Ovaj događaj pokazuje da težnja malih naroda za slobodom i ravnopravnim statusom nije izolovana pojava, već deo šire evropske dinamike revolucija i reformi.

Nekada Evropa imperija danas je kontinent malih država i malih naroda, uz izuzetke, upućeni na najtešnju saradnju i integraciju, na sinergetski efekat, na održivost pred izazovima tehnološke revolucije, pred snagom konkurencije. EU je „sigurna kuća“ za male i najmanje države. Uostalom, EU (27) i jeste pretežno sastavljena od malih i najmanjih država (oko 15-16), srednjih oko devet i tri-četiri velike. EU funkcioniše kao globalni faktor u kojoj male i najmanje države štite interese, dok velike i srednje sile pružaju balans i globalni uticaj.

Integracija evropskih naroda u jaku političku i ekonomsku zajednicu, u EU, ključ je mira, održivosti i razvoja posebno malih naroda u svetu dominacije velikih sila i novog oblika imperijalizma. Zato ključno pitanje unutrašnje i spoljne politike Srbije nije „gde i sa kim“, već „kakva ona država želi da bude“? Kada se to razreši, spoljnopolitički pravac postaje jasan i održiv.

Budućnost spoljne politike Srbije zavisi od unutrašnje političke volje, potom od međunarodnih okolnosti. Spoljna politika ne može biti jača od države koja je vodi. Ako je država slaba, podeljena i neuređena, takva će biti i njena pozicija u svetu. Srbija danas ne bira samo spoljnopolitički pravac — ona bira svoj politički karakter. Od tog izbora zavisi i njeno mesto u Evropi i svetu.

Srbija ne može međunarodni položaj graditi bez unutrašnje konsolidacije i jasne vizije, oslanjajući se malo na EU, malo na Rusiju, malo na Kinu, malo na SAD. I najveći trampisti vide da je trampizam ravan voluntarizmu. Srpska spoljna politika biće održiva ako odražava unutrašnje demokratske procese i sposobnost da strateški definiše interese i savezništva. Stabilnost i kredibilitet spoljnopolitičkog kursa direktno zavisi od kvaliteta unutrašnje države, ključnom pri svakom strateškom izboru.