Mesec dana posle napada: Osudili su pogrešnog čoveka

Podeli:
Vojislav Milovančević
Vojislav Milovančević, novinar Nova.rs Foto: Jovana Šesterikov

Pre tačno mesec dana održan je “najmirniji” skup u seriji protesta koji su se nekoliko dana zaredom održavali u Beogradu. Većina ljudi je, nakon te večeri, otišla svojim kućama sa osećajem zadovoljstva, verujući da su preuzeli proteste od nasilnih demonstranata. Ja taj osećaj nisam imao. Nisam verovao da su nasilnici pobeđeni, niti mi se činilo da će narednih dana protesti biti mirni. Verovatno zbog toga što sam, umesto kod kuće, noć nakon protesta proveo u Urgentnom centru.

Iskustvo iz prethodne dve večeri protesta (7. i 8. jula), kad smo svedočili brutalnom policijskom nasilju nad novinarima i ostalim građanima, dokaz je da se tih dana na ulicama prestonice dešavalo nešto na šta niko nije bio spreman, a ponajmanje ne gospoda sa značkama koji nisu imali ni meru, ni granicu.

Očekivalo se da ništa drugačije neće biti ni treće večeri, iako je ranije najavljen skup pod nazivom “Sedi ne nasedaj”. Ideja je bila da se sedeljkom ispred Skupštine pošalje poruka da u protestu učestvuju većinom mirni ljudi, te da je policija neopravdano i neselektivno upotrebljavala silu.

I stvarno, te noći su demonstranti bili veoma mirni, dok policija nije bila u onom broju u kojem je bila prethodna dva dana. Treći sat protesta uveliko je prolazio, a ni traga od kordona, konjice i suzavca.

Uprkos toj čudno mirnoj atmosferi, nekoliko puta te večeri moglo se čuti da se nešto sprema. Govorilo se da se neki ljudi okupljaju i da planiraju da isceniraju sukob sa malobrojnim policijskim snagama ispred parlamenta. Tragom te informacije obilazio sam oko Skupštine, kako bih pronašao tu “sumnjivu” grupu demonstranata. Međutim, nisam imao uspeha. Delovalo je da su oni odustali mnogo ranije, ako su uopšte i postojali.

Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

 

Protest je i dalje prolazio mirno, nizali su se performansi “dece cveća”, tako da ništa nije ni slutilo da ću ubrzo postati “izdvojeni incident” tog skupa. Onog momenta kad sam odustao od potrage za ekipom huligana i kad sam postao uveren da su informacije koje sam dobijao bile netačne, preda mnom se pojavila jedna takva grupa, a po reakciji ostalih učesnika protesta, shvatio sam da su upravo ti ljudi oni o kojima sam toliko slušao tokom večeri. Umesto da su, poput pravih junaka, bili spremnih da se suoče sa svima kako bi odbranili svoj stav, ovi momci su stidljivo okretali glavu, skrivajući lice ispod kapuljača koje su verovatno nosili zbog hladnog julskog vremena. Nisu želeli da ih drugi vide ili, ne daj bože, prepoznaju, jer je dobro poznato da je najveći junak onaj neznani.

Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Na prozivke ostalih učesnika protesta nisu se mnogo obazirali. Sedeli su na travi u parku ispred parlamenta, ćutali i čekali signal od gazde za akciju. Kad je naredba došla u vidu rečenice “sad krećemo”, momci su krenuli u masu.

Međutim, usledilo je razočaranje – shvativši da je “provaljena”, ekipa sa kapuljačama nije ušla u “fajt”, već je pognutih glava krenula kroz špalir koji su im napravili ostali učesnici protesta. Ređale su se uvrede, epiteti, dobacivanja, a momcima iz ove grupe onaj prvobitni cilj, gde oni nasrću na policiju i time daju povod istoj da istuku i ove što sede na platou, ostalo je samo da se potrude da im niko ne vidi lice. Verovatno od sramote jer nisu odradili posao zbog kojeg su poslati na teren. A pošto su se na terenu našli i novinari, bio je red da se pre odlaska kući makar nešto “odradi”.

Dvojica iz ove ekipe, videvši da ih snimam kako napuštaju skup, rešili su da mi izbliza „objasne“ zbog čega to ne smem da radim. Prethodno je jedan od njih pokušao da me pogodi kamenicom, a pošto nisu bili precizni, rešili su da mi priđu bliže i pokažu „gde grešim“. Ovaj bliski susret se završio tako što sam dobio udarac u potiljak, te sam tako postao akter jednog od dva incidenta koji su se te večeri dogodili. 

Vojislav Milovančević
Foto: Privatna arhiva

Završio sam u Urgentnom centru, zavijene glave i okupan jodom. Ređala su se pitanja – kako, zbog čega, gde je bila greška? Pitali su me drugi, a i samom sebi sam postavljao pitanja. Jedino što sam tada znao i razumeo, to je da sam zaradio čalmu jer sam se usudio da radim svoj posao. Posao koji volim i koji bez stida obavljam, za razliku od onih kojima je te noći moja razbijena glava bila dovoljna satisfkacija.

Danas, posle mesec dana i dalje ne znam tačno ko je osoba koja mi je te noći razbila glavu. Presuda doneta u “ekspresnom roku” samo je pojačala sumnju da čovek, koji je priznao da me je napao i koji je osuđen zbog toga, nije onaj koji mi je zaista razbio glavu.

P.S. Već sutradan nastavljeni su sukobi sa policijom, tako da je onaj osećaj pobede s početka ove priče brzo iščezao i kod ostalih demonstranata. Dok su dečaci sa kapuljačama bili veoma zadovoljni.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar