Zločin bez kazne: Knjiga o Andrei koju je ubio sin Mitrovića

Hronika 20. dec. 202020:47 > 21. dec. 2020 00:0720 komentara
Podeli:
Andrea Bojanić Foto:privatna arhiva

Knjiga "Andrea Bojanić - Zločin bez kazne", čiji je priređivač Filip Mladenović, nedavno je objavljena na internetu, a reč je o izdanju koje je rađeno protekle dve godine u saradnji sa porodicom nastradale devojčice, koju je, dok je prelazila pešački prelaz, automobilom usmrtio Aleksandar Mitrović, sin Željka Mitrovića, vlasnika televizije "Pink". Knjiga je sastavljane od spisa sa suđenja, izjava svedoka, tekstova u novinama, a u njoj je definitivno najpotresniji tekst Sava Bojanića, oca nastradale, u kojem opisuje koliko mu ćerka nedostaje.

Knjiga bi trebalo da predstavlja svojevrsni spomenik Andrei, koja je stradala u Ustaničkoj ulici tog 18. jula 2013. godine. Bazira se na izveštajima, veštačenjima i spisima koji su korišćeni tokom sudskog postupka u kome je Mitrović zbog izazivanja nesreće dobio 11 meseci uslovne kazne.

Aleksandar Mitrović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Između ostalog, u knjizi su i brojni iskazi svedoka koji su te večeri bili očevici saobraćajne nesreće. Većina njih tvrdila je isto – da je Andrei bilo zeleno svetlo na semaforu i da se vozač koji ju je udario kretao brzinom od oko 100 kilometara na čas. Knjiga je sastavljena i od veštačenja rađenih tokom postupka, u kojima se ukazuje i na brojne nepravilnosti. Navodi se da je sporan i video-snimak nesreće, odnosno,  postavlja se pitanje gde se nalazi originalni zapis.

Ipak, definitivno je najpotresniji tekst na samom kraju prezentacije, a iza koga stoji Andrein otac Savo Bojanić, a čije delove prenosimo:

„Kad misli postanu preteške, tad poslažem uspomene sa tvojim osmehom.

Naslonim glavu na prozorska okna i pogled odluta negde u noć… Sa druge strane, grad svetli u mraku, a ja se zapitam: “Koliko je onih koji su u nebo zagledani, tražeći zvezdu padalicu, sa nemom molitvom na usnama? Iza koliko prozora, duše sudbinom slomljene,  slabašno u mraku sijaju? Koliko je onih što u akordima nekih pesama, traže bar malo mira?”

A grad i dalje svetli, i u njemu hiljade priča, koje će ostati neispričane…

Pročitajte još...

Daleko izvan predstava o ispravnom i pogrešnom, postoji jedno: “Sve prolazi, ali sve se ne zaboravlja.“

Ispred mene je zid, onaj koji me uči da nikad ne treba biti tako jak da ga srušiš. Moraš da naučiš da živiš sa tim zidom. Od njega nije teško napraviti neku novu dimenziju. Obojio sam ga u neku nežniju boju, onu koja mi neće donositi gorčinu. Sedim na klupi, tamo gde se sastaju oni koji počinju i završavaju. Tamo, gde se sastajemo ti i ja.

– Vidim, rešio si da pišeš?

– A kako da objasnim ruke i sećanja, Andrea?

– Ćale, ni ljubavi slavnih ljubavnika nisu veće od naše.

– Predlažeš da ovu monodramu pretvorimo u mjuzikl, bez reprize?

– Naravno. Znaš, ljubav ne traži dobrovoljce. Zapravo, ljubav, ti i ja, mi smo Trojstvo.

– Misliš kao trozubac, nastali između kamena mudrosti i kamena ludosti?

– Može i tako. Vidi, ćale! Iz ove moje perspektive, skontala sam da ljubav naoruža slabe samopouzdanjem, uveri ih da je kucnuo čas za sveti nemir i da su baš oni izabrani i posebni.

– Prevedeno, smišljen ritam što neće stati. Tako, nekako?

– Da. I da ti se mota svuda gde ne sme i da ti pokrete kukova prati.

– Samo još da mi saopštiš neki radni naslov tog mjuzikla, pa da počnemo?

– Da to ostavimo za kasnije, dok skuvaš kafu i pustiš neku muziku, samo da nisu narodnjaci ?

– Izmeniću noć do kraja ovog monodramskog mjuzikla, a jutro će se naći u transu.

– Dok to radiš ćale, pružiću ruke da te naslute, i da ispričaju što usne ćute.

– Kada si se rodila: “Čestitamo! Majka i devojčica su dobro. Imaćete pravog borca u kući !”

– Ma, daj ćale… Ali bio si tu ti. Gledao si me kroz prozorčić na vratima i mahao si. I bio si nasmejan. Medicinska sestra te je odvukla i rekla da nema potrebe da više budeš tu, jer ću ja da spavam i biću velika, jednog dana.  Ali, ja se ni tada nisam osećala kao neko ko će biti veliki. Osećala sam se maleno i nisam želela da spavam. Sve je bilo blaže i lepše dok se ti smeješ. Pa makar kroz prozorčić. Bilo je potrebno da ti budeš tu.

– A kada si stradala, sedeo sam i pitao se:  “Kako je moguće da život ne diše i da sve je stalo?”

– Znaš, ćale, sledećeg dana nakon mog stradanja, kopali su po meni. Ne, nije metafora, bukvalno su kopali. Nisam navikla da neki hirurzi sa zelenim kapicama rovare po mojim organima. Nisam navikla da iko rovari po njima. Nekakvim jezivim metalnim stvarčicama. Da pravi rezove po mom stomaku i celom telu. I to tako stvarne rezove. Vidljive, opipljive. Bolne za tebe. Ali, ja se nisam budila, jer sam već otišla.

– Nedostaje da te zagrlim i šapnem: “Ćero, ovaj frajer ti je super!” Dečaci iz tvojih priča nemaju pojma koliko su srećni, što su makar na kratko bili deo tvog sveta. Meni nedostaješ još više, jer puno je stvari, onih običnih i svakodnevnih, sa kojima smo znali da se dosađujemo. Nedostaješ na pomisao o tvom prvom pijanstvu od dve votke i pevanja po ulici i tadašnjeg fenomenalnog smeha prilikom opisivanja lepotice u bundi,  koja je plakala na narodnjake. Koristili smo te naše male talente i od njih pravili najlepše ludorije. Ljudi su voleli da nas slušaju ili gledaju. Jedni su mislili da je to umetnost, drugi da smo budale, dok su se svi ti divili tim „emocijama“, a mi smo se samo dopisivali. Do krajnjeg cilja – ugovaranja sledećeg tajnog susreta i osvajanja novog zabranjenog viđanja.

Pročitajte još...

– Vidiš, a meni nedostaje da ti njuškam bradu, da te ljubim u nos i budim te. Otvaraš oči, gledaš me, smeješ se. Kad na to pomislim, više me ništa ne boli. Rezovi nisu važni sve dok si ti tu. Ni toliko godina posle, ja i dalje, u tim nedostajanjima, nisam odrasla. I kontam da ne moram. Jer imam nekog ko me voli tako „neodraslu“. Nekog ko se smeje onda kad mu i nije do toga, samo da bi bio jak za mene. Nekog u čijem bih zagrljaju i dalje bila malena, a opet najveća na svetu. Sećam se da sam jednom ostala u stanu zbog prehlade. Hodala sam po njemu i razmišljala o tebi. Naslonila se na prozor i tamo si bio ti. Na parkingu ispod moje sobe. Od stotinu soba ti si pronašao baš tu, jednu jedinu, gde sam bila ja. Mahao si i smejao se. I bilo je lakše. Bol je bila blaža dok se ti smeješ. Bilo je potrebno da budeš tu.

– Da li se možda sećaš kako je sve počelo? Kao da smo bili zajedno u nekom paralelnom univerzumu i onda se nešto desilo! Bacilo nas u ovaj svet, sudarili smo se i nastavili da hodamo kroz život, držeći se za ruke.

– Hoćeš da mi spremaš štrudlu sa makom ?

– Samo ako ćeš da mi pevaš dok ti spremam.

– Kažeš kako si skontao da kad god si gledao prema Suncu, bio si srećan?!

Foto: Privatna arhiva

– Zato ti piljiš u mene!

– Plave ruže i makovnjača ?

– Opaaa! Pa ti si se zaljubila?!

– Jesam, ali još je rano da ti pričam o tome. Još ga pržim na čežnji.

– Pa, tom će i Sizif pozavideti na trudu.

– Neće, ćale, jer je to ok lik.

– Sjajno! Samo te molim da ne forsiraš klišee onog tvog pajtosa Bukovskog, od milošte zvanog Buksna.

– Ma, Buksna mi je objasnio puno toga, a naročito da sujeta vredi po’ lule duvana. Nego, osećam da želiš nešto da me pitaš ?

– Da!

– Da li si diplomirala?

– Pa, zar ne primećuješ krila? Postala sam ono što sam ovde oduvek želela. Imam krila da letim kud god poželim. Prilike su našle mene bez da sam se morala previše truditi. Dobro, lagim malo. Zaslužila sam ih, ali volim sve što radim toliko da se osećam kao da se samo dobro zabavljam. I ne moram nikad da budem ni odrasla ni velika. Ti me činiš i odraslom i detetom u isto vreme. Samo je potrebno da budeš tu gde jesi.

– Pre nego što odeš, imao bih nešto da ti predložim, jer si velika.

– Naravno!

– Vidiš mene da nisam neki lik. Bio sam okružen onim što život ponudi i što samo jednom dobiješ. Tako i ti, dopuštaš da te dodiruju rukama tuge. Zato nemoj da dopustiš da te opet dodirnu. Ne slušaj šta ti govore. Nema potrebe za tim. Znaš da će jednog dana opet doći neko tuđe, odbeglo i poluprazno srce koje će tražiti mir.  Nemoj da maštaš o moru, mestima na koja trebaš poći i ugasiti sve one lampe na obali… Priča je prošla! Ne gledaj u stranu, možda vidiš nekoga ko će ti sve one boje obojiti opet crnom. Uništiće tako lepu sliku koju si tako marljivo stvarala. Površni su, puštaju te da ih zagrliš, a onda te puste.  Uzeli su ti reči i sve što si napravila lepšim i boljim. Ostaćeš zagledana u jednu julsku noć i ispraćati još jedno leto.  Zaboravi da je ikada bilo neko proleće, da te neko pustio da postaneš deo priče. Prestani da krivicu tražiš u sebi. Nema je, nikad nisi ni bila kriva. Nije šala da uništavamo ljude koje volimo. To nije kliše, već stvarnost.  Zato su  ljudima potrebni ti sitni crvi, koji će biti tu da ispričaju neku lokalnu priču i poruše sve te miline novog dana. Kreni i ne misli, pusti druge da vole ono što si stvorila. Verujem da neće biti dovoljno snažni da čuvaju taj sjaj. Ti nisi neka sitna duša koja može da voli baš svakog crva koji te pogleda nežno.  Pusti da prođe, kao oluja u zoru. Potrebno je da osećaš da bi živela punim životom. Jedino tako tvoj svet neće prestati da priča i da živi. Već čujem i škripu olovke dok pišeš, uz prkosni osmeh: “Ovaj život nije bio dobar, idemo na sledeći!”

– Dobro čuješ, ćale!

– Anja, nikad mi neće biti jasno zašto sam te upisao na kurs letenja, da bi sad mogla da se družiš sa Petrom Panom!?

– A, ti ćale, nemoj da se stidiš kada pričaš sa praznom stolicom ili fotografijom. Tebi barem ne moram da objašnjavam da sam uvek tu. A svet neka misli…

– Guram našu priču, naše vizije o svetu za decu. Vučem napred i gore. To su dva jedina dozvoljena pravca. Da, i ne brini, Anja. Čuvam osmehe tvoje od zaborava.

– Ćale, opalio si me životom posred čela. Nedostaješ mi baš kao što i ostaloj deci, ovde, nedostaju njihovi roditelji i porodice. Nas ovde ima mnogo i tu smo negde oko vas… Minut po minut prolazi, suza po suza iz oka ističe.“

– Anja, nešto da znaš. Volim kada u jednom dahu, zbog tebe, uspem da napišem nešto.

– Spomenuo si ruke i sećanja. Možda ovi tvoji „loši trenuci“, nađu simbiozu sa njima. Kontam, bilo bi dobro da napraviš palačinke, dok ih istražujem…“, piše u pomenutom tekstu.

Inače, na samom početku Bojanićevog teksta nalazi se i citat jedna majke, koja je prošla identičnu sudbinu sa svojim detetom, a koja je Andreinoj porodici nakon tragedije pružila podršku.

“Meni nije utjeha što sam majka Anđela. Mislim da nije ni Vama. Vi ste samo tužan tata, slomljen jezovito. Ali, imamo nešto zajedničko. Nosimo najgoru svjetsku titulu: ‘Roditelji smo Anđela”, navodi se u citatu, koji je potpisala Pietra Fon Tilen.

Podsetimo, Aleksandar Mitrović, sin vlasnika televizije “Pink” Željka Mitrovića, osuđen je 6. oktobra ove godine u Prvom osnovnom sudu na 11 meseci kućnog zatvora uz elektronski nadzor, kao i zabranu upravljanja vozilima B kategorije u trajanju od godinu dana, zbog saobraćajne nesreće u julu 2013. kada je na pešačkom prelazu u Ustaničkoj ulici pregazio 17-godišnju Andreu Bojanić.

Tužilaštvo je u optužnici tvrdilo da je Mitrović u trenutku udesa vozio brzinom većom od 81 kilometar na sat, a od siline udarca, Andrea je odletela 29 metara.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar