"Vidim dva pokrivena tela, vidim Milanove patike. Samo se molim da drugo nije Kristina. Prilazim i vidim ćerku": Ispovest Panića koji su izgubili dvoje dece u masakru u Duboni

Kristina i Milan nastradali su u nasumičnoj pucnjavi Uroša Blažića, a njihovi roditelji navode za naš portal da su ceo život posvetili deci, da bi njihovu sreću kobne večeri prekinuo mladić koji je pravosudnim organima bio nedodirljiv. Njihov svet je u trenu nestao. Njihova porodica je uništena.

Prisećajući se kobne večeri, Saša i Zorica navode da je njihov sin, inače mladi policajac, bio umoran od posla, ali da ga je sestra zamolila da se prošetaju i vide sa društvom u školskom dvorištu.

„Otišli su zajedno da se vide sa društvom. Legao sam da spavam jer sam bio umoran, kada sam čuo da me neko doziva sa kapije. Viče. Vidim dvojicu prijatelja, kažu: „Ajde požuri, Milan se pobio sa nekim u školskom“. Ja zbunjen. Znam da se moj sin nikada ni sa kim nije posvađao, a tek pobio. Ni ne pomišljam šta se događa. Ne ide mi u glavu. Ušao sam da se obučem i pozvao Milana, ali mi se nije javio. Stigli smo do centra sela, kad vidim dva tela, pokrivena nekim ćebićima. Gledam i ne verujem. Noge vire. Vidim Milanove patike. Drugo telo je bilo okrenuto, u sebi samo molim Boga da nije Kristina. Prilazim i vidim svoju ćerku. Sve je stalo. Noge su mi se odsekle, usta se osušila, srce hoće da iskoči“, uz uzdahe jedva prepričava Saša i navodi da su njegova deca kobne večeri bila na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme.

Zorica kaže da se ne slaže sa njim, ona ističe da su njihova deca bila tamo gde i treba da budu.

„Bili su sa svojim društvom, ispred svoje škole. Oni su samo hteli da se druže i da se zabave. Nisu pili čak ni alkohol, pili su sokove. Nisu nameravali ni dugo da se zadrže jer su rano ustajali ujutru. Kada sam došla tamo, zatičem moju decu kako leže na ulici. Boli me što su moja deca bila celu noć na ulici. Oni su poginuli na klupici, tu je trebalo da budu. Ili da ih odveze Hitna pomoć ili u mrtvačnicu. Molila sam, plakala, kumila, psovala i pretila, ali samo meni i Saši nisu dali da im priđemo, samo da uzmem moju decu za ruke. Svi su svoju decu odveli, žive, povređene. Samo moja deca satima, mrtvi, leže na ulici“, kaže neutešna Zorica.

Kako dodaje, držao ju je kolega njenog sina sa kojim je tog dana bio na poslu. Plakao je i molio je da ga ne gura.

„Kaže, naređenje je takvo. Ma kakvo naređenje. Nisam im dozvolila da mi daju sedative, želela sam da vidim svoju decu. Međutim, čitav kordon policije je stajao ispred mene. Na prevaru sam protrčala kroz šanac i otkrila svoju ćerku, a ona sva krvava. Izgubila sam oba svoja oka, razlog i smisao života. Izgubila sam sve, njihov život je okončao jedan monstrum tog prokletog 4. maja bez ikakvog razloga“, kaže Zorica.

Zorica i Saša kažu da je Uroš Blažić znao u koga puca, da je decu nad kojom je izvršio masakr poznavao iz viđenja.

„U trenutku kad smo stigli u školsko dvorište, mi nismo znali šta se desilo u Orašju. Niko nam ništa nije rekao, a bilo je na stotine policajaca. U Malom Orašju su se okupili mladi zbog Đurđevdanske preslave, a kad je stigao ubica, pozvali su ga na pivo, jer ništa nisu slutili, a on je osuo paljbu po njima. Onda je seo u kola i dovezao se do blizu Dubone i pucao u radnike koji su popravljali ogradu. Deca su čula pucanj i prokomentarisali da neko slavi rođenje bebe ili svadbu. Posle nekoliko minuta, taj monstrum se dovezao do škole gde su sedela naša deca“, objašnjavaju neutešni roditelji.

Po sadašnjem zakonu, Uroš Blažić može maksimalno da dobije 20 godina, a roditelji koji su ostali bez oba deteta ne mogu sa tim da se pomire.

„Ne mogu da se pomirim sa tim da će ubica naše dece dobiti maksimalnu kaznu od 20 godina zatvora. Smrtna ili doživotna kazna su jedine adekvatne onome što je uradio. Uništio je devet mladih života, osakatio njih 12. Zbog čega bi njega pojila i hranila država, i to o našem trošku? Posle 20 godina takvi ljudi se ne popravljaju“, kaže on, dok njegova supruga dodaje da njihovu decu ništa ne može da vrati, ali ne mogu da se pomire sa kaznom od 20 godina.

„Kakav mlađi punoletnik, pa ja sam sa 21 već imala dvoje dece. Rekla sam i u tužilaštvu, ako ne može da odgovara on, nek odgovaraju njegov otac ili majka. Sada više ne može ni to, jer je punoletan. Predlagala sam i da razdvoje slučajeve na Malo Orašje i Dubonu, jer se dogodilo na teritoriji beogradske i smederevske opštine. Mogao bi da dobije po 20 godina i ovde i tamo, pa bi to bio neki mir. Ne može ni to, a ne može ni da se primeni Tijanin zakon po kojem ubici dece sleduje doživotna kazna. Ne znam kome sve nisam pisala sa različitim predlozima“, objašnjava Zorica za Novu.

Uroš Blažić je komšijama i nadležnima, kažu, bio poznat odranije po svom nasilničkom ponašanju. Od napada na policajca još dok je bio maloletan, do maltretiranja komšija i porodice.

„Neshvatljivo je i to što je Centar za socijalni rad Zvezdara procenio da se popravio nakon što je protiv njega podneto četiri ili pet krivičnih prijava. Voleo bih da se nađem oči u oči sa radnicom Centra, iako je u penziji, da je pitam – na osnovu čega ste vi procenili da će da on da se popravi? I šta sad, da ga opet pomiluju i skrate mu kaznu zbog dobrog ponašanja? Njegov otac je bio vojno lice, potpukovnik, i verovatno je izvršio pritisak na nadležne. Da je on bio u zatvoru zbog svojih krivičnih dela, siguran sam da do ovoga ne bi ni došlo“, kaže otac ubijenih Milana i Kristine.

Panići podsećaju da je i sam ministar policije Bratislav Gašić na televiziji pročitao da prijave protiv Uroša Blažića nisu procesuirane do kraja.

„SUP Mladenovac je pisao krivične prijave, ali ništa nije do kraja završeno. Što nije? Ko je sklonio? Tamo ima datum, ko je radio taj slučaj, što da ne dođemo do tih ljudi koji nisu radili svoj posao? Imate li grižu savesti vi koji to niste uradili do kraja? Jel se pitate – a da sam ja ovo uradio, možda ovom čoveku ne bu ubili ćerku i sina. Je l' se pita neko? Ne pita se. Ljudi razmišljaju - dobro je kad nije moje. Mi smo izgubili sve, i borimo se da se promeni zakon da neko ne doživi ovo što smo mi. Ne možete da nas razumete“, kažu Panići.

Kako kaže Saša, ni otac Uroša Blažića, Radiša, ne bi bio uhapšen da on pet dana nije neprestano obitavao u policiji.

„Zaplenjen je deo oružja iz kuće, koje je otac ubice ko zna odakle dovlačio. Zatečena su neka tri pištolja, nešto municije. Nama je čudno i to što su jutro nakon masakra, iz njihove kuće izašla tri vojna kamiona. Šta su odneli, niko ne zna. Na uviđaj se ne dolazi kamionima. O tome postoji snimak na internetu. Za oca i njega očekujem doživotnu kaznu. On mu je to omogućio, a sin je uradio to što je uradio. Ako se ovo ne osudi, to je primer drugima da ne dovedu do toga da se ovo desi“, kaže neutešni otac.

Zorica navodi i da neimanje empatije porodice Blažić nakon svega dodatno otežava njihovu bol.

„Na dan sahrane dece iz Orašja, i dan pred sahranu naše dece, Blsžići su spremali slavu, Đurđevdan. Dok su se naša deca sahranjivala, oni su hteli da idu u crkvu da preseku kolač, pa su zahtevali policijsku zaštitu. Po selu su se hvalili da imaju 100 hektara zemlje, a kad je naš advokat podneo zahtev za imovinsku zaplenu, odjednom nemaju ništa. Uspeli su sve da sklone. Nama njihova imovina ne treba, mi smo sve poštenim radom stekli. Novac koji tim putem dobijemo daćemo u humanitarne svrhe, a jedino što mene malo može da smiri je doživotni zatvor, pa da nađemo kakav-takav mir“, kaže majka ubijene dece.

Saša dodaje da ga više nije strah ni od koga, jer ono za šta ga je bilo strah, kako kaže, on je to izgubio 4. maja.

„Sada nemam šta da izgubim, ne plašim se ničega i nikoga. Plašim se samo kako ću da odreagujem kad pogledam čoveka koji mi je ubio dva deteta. Ja sam išao kod njih na kapiju. Majka izašla, pitao sam je zašto su mi ubili decu. Policija mi nije dala da priđem, pošto njihovu kuću policija i dalje čuva. Ona je rekla da ona nije kriva, da ona nije njemu rekla da ide to da uradi, pravdala se. Klekla je, plakala, molila,m puzala. Dok je ona pričala, Blažićev deda je dobacio: „Šta da mu radimo, on je imao 130 kila, nismo mu mogli ništa, on je nas šutirao ovde i gurao… Biljo, jel te gurao onaj dan?“, a ona mu kaže: „Ajde beži tamo, nemoj to da pričaš ovde“", navodi Saša Panić.

Roditelji ističu da su bili jako vezani kao porodica, sa pregršt planova za budućnost.

„Sada nemamo ništa. Milan je odmalena maštao da bude policajac, i to je ostvario, u oktobru je trebalo da upiše Fakultet za bezbednost, da ide dalje. Nikada se nismo razdvajali, osim kada je Milan bio devet meseci na obuci u Sremskoj Kamenici. Čuli smo se svakodnevno i teško smo podneli taj period razdvojenosti. Jedva smo čekali da dođe, da nam se vrati. Kristina bi završila gimnaziju da nije ubijena, i upisala bi Učiteljski fakultet. Njen diplomski rad stoji pripremljen u laptopu, ali nije stigla da ga preda. Na svaki roditeljski sastanak sam išla uzdignute glave, jer je uvek imala sve same petice. Oboje su bili odlični učenici od početka do kraja školovanja. Pored posla koji je radio, Milan nam je uvek pomagao u poljoprivrednim radovima. Dolazio bi pravo s posla na njivu. Oboje su radili sa nama od malena, brali voće i sve što su mogli u uzrastu u kome su bili, pomagali su“, kaže neutešna majka.

Kako na kraju ovog potresnog intervju navode roditelji, i dan danas očekuju da im sin i ćerka dođu.

„Ali ne dolaze. Zato svaki dan idemo na groblje. Naš život je zaista bio srećan, ispunjen pažnjom i ljubavlju. Praznike smo provodili uz šale i smeh, a kuća je bila ispunjenja veseljem i radostima. Ostala je bolna praznina i tišina koja odzvanja. Ostala je tuga i sećanje na srećno vreme koje smo provodili zajedno. Ponekad se pitam da li sam ja pogrešno vaspitavala svoju decu da budu dobri, vredni, časni i pošteni? Možda bi moja deca danas bila živa. Najteži je život bez njih sada, kad više nema ni svrhe ni smisla“, zaključuju roditelji ubijenih Milana i Kristine Panić iz Dubone i dodaju da bi makar iz poštovanja prema nastradalima ove godine moglo da izostane slavlje u prestonici povodom predstojećih praznika.

"U Beogradu je 3. maja nastradalo devetoro dece i školski čuvar, a ranjeno je šest đaka i nastavnica. U Duboni i Malom Orašju nam je oduzeto osmoro dece, dok je ranjeno 14 osoba. Mislimo da je svako slavlje na trgovima, a pogotovu u prestonici, potpuno neprimereno u godini kada su nam se dogodila dva najgora zločina", dodaje Zorica Panić.