0
Nikola Miljković (28) iz Leskovca, koji je nestao u Vlasinskom jezeru 15. avgusta oko 15 časova kada mu se prevrnuo skuter nakon čega je upao u vodu iz koje nije isplivao, ušla je u sedmi dan. Katarina Miljković, Nikolina majka, za portal Nova.rs u potresnoj isovesti navodi da punih šest dana i noći sedi pored jezera i čeka da joj pronađu dete.
Kako navodi Katarina, ne zna kome više da uputi apel i molbu od nadležnih institucija da dođu i pomognu u potrazi za njenim sinom.
„Jedan čamac Žandarmerije sa roniocima je na jezeru, tri čamca sa sonarima su doneli ljudi dobre volje. Došli su svi koji su mogli, prijatelji prijatelja. Svi se maksimalno trude, traže. Neprestano dolaze ljudi, ali nisu svi obučeni i sposobni da pomognu. Od profesionalne pomoći imamo samo jedan čamac iz Beograda. I oni se trude neprestano, zaista maksimalno daju napor, ali nedovoljno je. Taj njihov čamac kada plovi jezerom i traži često ga ni ne vidimo koliko je površina vode velika“, kaže neutešna majka.
Katarina kaže da je ogorčena što je niko iz Vlade Srbije nije kontaktirao niti odgovorio na njen apel i obraćanje koje im je uputila.
„Predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić je trebalo da prisustvuje svečanom otvaranju stadiona u Leskovcu, ali smo dobili informaciju da ipak neće doći. Mi smo najavili skup građana, odštampali smo i majice sa Nikolinim likom jer želimo da ukažemo na činjenicu da sredstva i pomoć države nisu dovoljna i zato želimo da se obratimo na taj način kako bi nam izašao u susret i pomogao da ubrzamo potragu za Nikolom“, navodi majka, pa dodaje:
„Konzul Francuske je došao iz Beograda dan po nestanku mog sina i kada sam mu zavapila da nam pomogne, objasnio nam je da moj sin ima dvojno državljanstvo i da pošto se sve dogodilo u Srbiji, nadležna je Vlada Srbije i da nema uticaj. Jedino ako ih iz Vlade budu pozvali da se uključe, tada mogu maksimalno da pomognu. Odmah sam se obratila za pomoć, ali niko nije odgovorio. Apelujem kao majka deteta koje je osam dana u vodi da se obrate Francuskoj ambasadi i da, pošto očigledno nisu u mogućnosti da sami pronađu moje dete, zatraže pomoć ljudi koji žele da pomognu ali ne mogu mimo zakona“, kaže kroz suze potresena žena.
Katarina sa suprugom i sinovima godinama živi u Parizu, a za nesreću je saznala od rođene sestre.
„Pozvala me je, oko 17 časova, i rekla da je Nikola nestao u Vlasinskom jezeru. Suprug i ja smo već u 22 sata krenuli za Srbiju. Od tada sedimo pored jezera i čekamo našeg sina, tu čekamo, tu plačemo, tu se nadamo. Suprug mi je rekao: „Dok svoje dete ne nađem, od vode se ne odvajam“, jedva izgovara potresena žena.
Neutešna majka, govoreći o kobnom danu, kaže da koliko je čula od bratanca koji je bio na skuteru sa Nikolom, njih šestorica drugova iz Leskovca i Lebana odlučili su da nekoliko dana provedu na Vlasinskom jezeru.
„Nikola i David, sin moje rođene sestre, bili su zajedno na tom prokletom skuteru. Vetar je počeo jako da duva, krenuli su talasi i njih dvojica su završili u vodi. Četvorica njihovih drugova su krenuli da traže čamac kako bi im pomogli. Kažu da je tu dosta vremena otišlo jer u nekima nije bilo goriva, u nekima vesla, ali su uspeli jedan da obiju i krenu ka njima“, prepričava Katarina.
Kako dodaje, kada su došli, drugovi su zatekli samo njenog bratanca.
„Oni su usled udara talasa skliznuli sa skutera i pali u vodu. David je rekao da to nisu shvatili ozbiljno, da su pokušali da plivaju ali nisu mogli zbog talasa. Čekali su da neko dođe po njih, ali je moj sin izgubio snagu. David mi je rekao: „Tetka, da su 10 sekundi zakasnili, i ja bih potonuo“. Kažu da od mog Nikole nije bilo traga. Najsrećnija bih bila da tražim sina, a ne njegovo telo. Još verujem da će odnekud isplivati, gledam okolo ostrva i nadam se da tamo negde sedi i čeka da neko dođe po njega. Nisam spremna na ono što je sada već neizvesno da će se dogoditi“, kroz suze kaže naša sagovornica i dodaje:
„Teško mi je da pomislim i jedno i drugo, verujte mi. Čekamo da ga nađemo, čekam da se završi ova agonija, a nisam svesna šta mi je gore. Da li ono što ću da dočekam da vidim, a na šta nisam spremna i ne želim da vidim, ili neprestano čekanje i kraj koji sledi. Išla sam u crkvu da se molim, sveštenik je plakao sa mnom. Došao je konzul Francuske sa pomoćnicom, plakao je sa mnom. Ovo nije tuga, ovo je tragedija moje porodice“, zaključuje potresena žena.
