Ovo su priče porodica čiji su najmiliji stradali u požaru u Domu za stare: "Srela sam Ivanovića, rekao mi je da mi je otac 'izgoreo u požaru'"

U Višem javnom tužilaštvu u Beogradu danas su iskaze davali članovi porodica stradalih u požaru u Domu za odrasla i stara lica "Ivanović" u Velikom Borku. Tek sada, kada ih je nesreća spojila na videlo izbijaju neke stvari koje nisu znali. Poput toga da im je smeštaj naplaćivan različito, da su na priznanicama različiti pečati različitih firmi koje su članovi porodice Ivanović otvarali tokom poslednjih 13 godina, a koje su se bavile brigom o starima i bolesnima. Nakima su pare uzimane tri meseca unapred da bi četvrti dobili gratis, što nije zanemarljiva ušteda u današnjim uslovima.

Za svakim stradalim neko žali, pa tako za Milanom Dimitrijevićem (73) iz Lukavice, tuguje njegova ćerka Dragana Gajić iz Lazarevca. Milan je bio jedan od poslednijh korisnika koji je primljen u Dom za stare "Ivanović", tri nedelje pre tragedije.

"Bolest je počela da uzima maha. Tata se skoro nije kretao, za godinu dana je njegovo stanje drastično pogoršano. Dijagnostikovana mu je Parkinsonova bolest, Alchajmer, bio je dementan. Njemu je bila potrebna nega i nadzor 24 sata dnevno, a mi nismo bili u stanju da mu je pružimo. Morali smo da ga smestimo negde gde će brinuti o njemu. Počeli smo da zovemo telefonom domove, ali nigde nije bilo mesta. Taj dom u Velikom Borku smo izabrali slučajno, našli smo ga preko interneta. Bilo nam je važno da ga smestimo tokom praznika, kada su bili neradni dani, jer smo tada imali vremena. Bio nas je strah kako ćemo kada počnemo da radimo, jer on o sebi nije mogao sam da vodi računa", objašnjava Dragana Gajić.

Na prvi pogled je sve bilo u redu, pa se Dragana dogovorila sa Ivanovićima da oca tu smesti, iako je uočila neke nedostatke.

"Na kapiji nije bilo interfona, niti sam videla kamere za video nadzor koji bi takav objekat trebalo da ima. Nešto sam čitala pre nego što sam smestila oca u dom, pa sam pitala Alesandra Ivanovića za negovateljice. On se na trenutak zbunio pitanjem, ali se brzo snašao i rekao mi da je moj otac jedanaesti u grupi o kojoj se stara negovateljica. Rekao mi je da ima licencu, da dolazi i lekar i socijalni radnik, da imaju odvojenu kuhinju. Imao je odgovor na sve što sam pitala. Bila sam zadovoljna, a tada mi je rečeno da ne treba da dolazim u posetu prvih mesec dana, koliko traje period prilagođavanja, da ne bi pravio probleme i tražio da ide kući. Dolazila sam samo do kapije da predam odeću, higijenska sredstva, lekove. Nisam ništa u početku posumnjala. Ne mogu da kažem neistinu, boravak tamo mu je prijao. Kada smo ga doveli bio je skoro nepokretan, a iz doma su mi slali njegove fotografije i snimke na kojima se videlo poboljšanje. Počeo je pomalo da se kreće, da jede sam, mahnuo bi mi rukom", seća se Dragana.

Onda je došao taj 20. januar. Za požar i tragediju Dragana je saznala slušajući vesti na televiziji. Odmah se uputila do Velikog Borka.

"Srela sam Miloša Ivanovića. On mi je saopštio da mi je otac "izgoreo u požaru". Ali, zvanične potvrdu nisam mogla da dobijem. Danima je to trajalo, znate, uvek ostaje nada da je živ, da je smešten negde pod drugim imenom ili kao nepoznat. Zvala sam i obilazila bolnice. Na kraju su od mene tražili DNK, kako bi uporedili sa telima žrtava, jer na drugi način nisu mogli da ih identifikuju. Moj otac je bio mrtav", kaže ćerka jedne od žrtava požara u Velikom Boru.

Dragana Gajić nema sumnje ko je kriv, a to nisu samo članovi porodice Ivanović. Posle požara uhapšeni su Aleksandar i Gorica Ivanović i njihov sin Miloš, koji je tog dana trebalo da dežura u Domu za stare.

"Kriva je država i institucije koliko i vlasnici doma. Kako je moguće da ima licencu a da ne ispunjava sve uslove? Tek posle sam saznala da je inspekcija bila i da je našla nedostatke, ali da, iz nekog razloga, postupak protiv Doma nije pokrenut i on nije zatvoren. Znam da su imali neke protivpožarne aparate, ali ne znam ni gde ni koliko. Pa kako ja, kao običan građanin, mogu da znam da li ispunjava sve uslove, da li su mu računi u blokadi, da li je sve po zakonu i propisima? To valjda treba da utvrde inspekcije koje daju dozvole za rad", ogorčena je naša sagovornica.

Vesna je imala 58 godina u trenutku tragedije

Majka Jovane Rajović je takođe stradala u požaru u Velikom Borku. Zvala se Vesna Stepanović, imala je 58 godina, rodom je iz Obrenovca.

"Majka nije bila radno sposobna, imala je nekolio bolesti i bila joj je potrebna stalna medicinska nega. Brat i ja nismo kvalifikovani, niti smo bili u mogućnosti da joj pružimo svu potrebnu negu koju je zahtevala. To je trebalo da urade ljudi koji znaju taj posao. Tražili smo odgovarajući dom za nju. Mesta u državnim institucijama nije bilo, nismo mogli da čekamo. Socijalni radnici su nam preporučili baš taj dom, "Ivanović". Razlika u ceni nije bila velika i prihvatili smo, ali to je bio dom koji su Ivanovići držali u Velikoj Moštanici. Majku smo smestili u 2021. godine i bili smo zadovoljni. Kuća je bila velika, čista, svetla. Redovno su imali posete i lekara i psihologa. Socijalni radnik ih je, za tri godine, koliko znam obišao samo jednom. Ali, situacija se menja u avgustu 2024. godine. Tada su me nazvali iz doma i rekli da mi sele majku u drugi objekat. Nisu nam dali vremena da se pripremimo, rekli su da je sele za dva dana, a mi smo očekivali makar mesec dana, ali nismo ništa mogli", kaže Jovana Rajović.

U novom domu uslovi znatno gori

Dom za stare u Velikom Borku se drastično razlikovao od onog u Velikoj Moštanici, iako su vlasnici bili isti.

"Higijenski uslovi su bili mnogo lošiji. Ne znam šta se tačno sa njima dešavalo, to je uostalom njihova privatna stvar, ali se videlo da imaju problema sa novcem. Previše ljudi su smestili u tu kuću. Majka se požalila da je spavala u hodniku, pa sam zvala da vidim šta se dešava. Sećam se kada sam otišla do tog doma da me je Aleksandar primio u prednjem delu kuće, koji je bio čist i lepo uređen. Tu je primao mnoge koji su dolazili u posetu, jer je to bio reprezentativan deo. Ipak, ja sam tražila da vidim i sobu u koju je smeštena moja majka. Tu su uslovi bili mnogo lošiji, delila je tu sobu sa još dve žene, bila je to mala soba", objašnjava Jovana Rajović.

Neki od zaposlenih, koji su radili u Velikoj Moštanici, dali su otkaz, ali su Ivanovići i dalje tvrdili da je sve u redu. Onda je došao 20. januar.

"Nisam gledala nikakve vesti. Porodila sam se i brinula sam o bebi koja je tada imala dva i po meseca, a otac mi je preminuo 37 dana pre toga, tako da nisam imala ni vremena ni volje da pratim šta se dešava. Pozvala me je tetka telefonom i rekli mi je da je izbio požar u domu u Velikom Borku. Zvala sam Aleksandra Ivanovića. Onda sam zvala policiju u Barajevu, javio se neki policajac, nažalost ne mogu da se setim imena. Rekla sam mu o čemu se radi i zamolila ga da proveri, on je uradio sve što je mogao. Dao mi je broj telefona koleginice koju sam pozvala. Policajka je bila sa 13 korisnika doma koji su izašli i bili nepovređeni. Moja majka nije bila među tih 13. Kasnije te večeri, taj policajac me je pozvao i rekao mi da moja majka nije među povređenima, niti među onima koji su izašli iz doma. Posle su me zvali da dam DNK. Kasnije su mi javili da postoji poklapanje više od 99 odsto i tako je identifikovana moja majka. Ne sećam se svih detalja šta se dešavalo tih dana, ali jedna stvar me je povredila. Da bih sahranila svoju majku morala sam da platim 13.000 dinara. Rekli su mi da su to troškovi prevoza od Doma za stare do Instituta za sudsku medicinu, za crni džak u kojem je preneta i za kapelu. Crni džak su naplatili", kaže Jovana.

Dom goreo satima

Podsetimo, rano ujutru 20. januara izbio je požar u Domu za odrasla i stara lica "Ivanović" u Velikom Borku kraj Barajevu. Kada su vatrogasci stigli na lice mesta, plamen je već zahvatio krov građevine. Prilaz vatrogasnim vozilima bio je otežan, jer put do doma nije bio asfaltiran. Vatrogasci su uspeli da spasu 11 osoba, ali je osmoro štićenika tradalo na licu mesta.

Još troje je preminulo u bolnici.

Hapšenje zbog tragedije

Zbog požara u kome je stradalo 11 ljudi uhapšeni su Aleksandar i Gorica Ivanović i njihov sin Miloš, koji je bio formalni vlasnik doma. Aleksandar Ivanović je inače penzionisani inspektor MUP Srbije koji je radio u Policijskoj stanici u Barajevu. Uhapšeni su i načelnica Odeljenja za inspekcijske poslove Ministarstva za rad, zapošljavanje boračka i socijalna pitanja, kao i dve inspektorke koje su obavljale nadzor.

Nakon tragedije je ustanovljen niz propusta, a ispostavilo se da Dom ima licencu Ministarstva iako ne ispunjava osnovne uslove propisane pravilnikom, kao što su odgovarajući kanalizacioni sistem, asfaltiran put, lift, rampu za invalidska kolica, protivpožarni sistem. Inspekcija je nekoliko puta nalagala da se primene mere i isprave nedostaci, to nije urađeno, ali je dom ipak nastavio sa radom. U 2024. godini poništeno im je i rešenje o protivpožarnoj zaštiti, ali je Dom za stare i tada nastavio sa radom.

Porodica Ivanović je prvi put otvorila dom za odrasla i stara lica 2012. godine, a ukupno su registrovale tri firme za tu delatnost, a sve tri su u blokadi zbog višemilionskih dugova.