"Ovde možeš da kupiš sve, imam televizor, flaša viskija košta 100 dolara": Kako se novinarka, prerušena u prostitutku, ušunjala u ćeliju šefa klana "Amerika" Zorana Jakšića

Zoran Jakšić se u to vreme nalazio u strogo čuvanom zatvoru Migel Kastro Kastro, iz kog je u jednom trenutku čak pokušao da pobegne i to kroz tunel čiju je izradu platio pola miliona dolara. U tom zatvoru, sreda je bila dan u nedelji rezervisan za bračne posete, kada je ženama bilo dozvoljeno da dolaze. Neke od njih nisu bile u bračnom odnosu sa zatvorenikom, već su bile prostitutke. Na taj način je svoju "kartu" za ulazak u zatvor uspela da osigura i poljska novinarka.

Na licu mesta je zatekla dugačak red žena, koje čekaju na posetu svojim muževima.

„Hej, izvini, ovde sam prvi put. Možeš li mi reći šta se dešava, šta čekamo", upitala je jednu od žena.

https://www.youtube.com/watch?v=kEQEuBrG-Xc

"Baš kao i zatvorske zidine, ove žene su nesalomive. Dolaze svake nedelje, donose hranu i čistu odeću za svoje muškarce. Žena koja stoji pored mene u redu mi objašnjava proceduru. Proverava moja dokumenta i torbu kako bi se uverila da u torbi nemam ništa što bih mogla da pokušam da prokrijumčarim, a zbog čega bi mogli da me vrate sa kapije", opisuje novinarka u svojoj reportaži.

Ubrzo stiže na red, čuvar proverava njen pasoš, stavlja pečat. Dok je unosio njene podatke u sistem, njegov kolega je upitao: "Šta ti radiš ovde? Koga posećuješ? Kako je moguće da imaš samo dva imena, a ne barem tri kao svaka normalna žena. Odakle si ti? Kako je tamo? Koliko plaćate školske knjige za decu?"

"Kada sam rekla da idem da posetim Zorana Jakšića, počeo je da mi se smeje", opisala je novinarka.

„Da li Zoran zna da mu dolaziš u posetu?“

„Ne“, odgovaram mu, „Dolazim u iznenadnu posetu!“

„Gde sada živi Zoran?“

„U paviljonu A1.“

Dok korača dalje uz ogradu, zaustavlja je čuvar.

„Hej“, šaputao je, „A šta je sa mitom?“

Nije bila sigurna da li ga razume i nije mogla da poveruje da je tako direktno i otvoreno pita. Rekla je prvu stvar koja joj je proletela kroz glavu.

„Idem da posetim Zorana. Ne moram da platim nikakav mito“. Uprkos tome što je nova u peruanskom zatvoru, ovaj manevar je prošao.

Dolazak u ćeliju Zorana Jakšića

Paviljon u kom je bio smešten Jakšić opisuje kao običnu, betonsku zgradu sa debelim zidovima, nekoliko prozora i malim ćelijama u kojima su zatvorenici, a tu je i dvorište sa plastičnim stolicama, za porodične posete.

Jedan zatvorenik ju je sproveo kroz dvorište, dok je drugi uveo unutra, do Jakšićeve ćelije. Zatvorskih čuvara, kaže, nema ni na vidiku.

„Zorane, imaš posetu!“

„Ne očekujem nikoga“, rekao je glas koji je dopirao iz unutrašnjosti sobe.

„Ko si onda ti?“, upitao me je „sobar“.

„Ja… Ja sam Pavla. Iz Evrope… Iz Praga.“

Pavla opisuje da je znala sve o Jakšiću, njegovim poslovima, nebrojeno mnogo sati je provela prateći tokove njihovog novca, putovanja i suđenja. Ali, Jakšić nikada nije čuo za nju.

„Šta hoćeš?“

„Ja sam novinarka i htela bih sa tobom da popričam više o tvom slučaju“, rekla sam trudeći se da zvučim opušteno.

„Mrzim novinare. Ne dajem intervjue“, odgovorio joj je Jakšić.

Ostila je kako je obliva znoj, a onda je odlučila da povuče sledeći potez.

„Hm… Onda možemo samo sesti i razgovarati o bilo čemu“, ponudila mu je. Vrata su se otvorila. Jakšić je pozvao u svoju ćeliju, a „sobar“ je nestao.

Ćelija kao diskoteka iz devedesetih

"Jakšić je po svemu sudeći zatvorenik drugačiji od drugih. Ne samo da ga je razlikovalo to što je visok i bled, što je neuobičajeno za Peru, već je očigledno da je novcem mogao da priušti privatnu ćeliju sa sopstvenim kupatilom. Takođe, novac mu je omogućio i da u zatvoru koristi dva mobilna telefona. Lokalna policija nam je ispričala da Jakšić i dalje upravlja svojim poslovima iz zatvora. Sada znamo i kako..." opisuje novinarka u svojoj reportaži.

Navodi da je prostor u kom Jakšić boravi dekorisan kao diskoteka iz devedesetih godina - crne pločice, beli kožni jastuci, dekorativno ćebe od tigrove kože.

"Sedim na stolici i smrzavam se zbog svoje oskudne odeće. Jakšić gura mali električni grejač pored mojih jeftinih japanki i nudi mi vodu. Pokušavam da započnem razgovor bez pitanja o njegovom krivičnom delu, kokainu, narko-kartelima, pranju novca ili bilo čemu drugome što mi je stvarno na umu. Majka svih glupih pitanja je izletela iz mene: Jel postoji nešto što ti nedostaje ovde?“

„Ne baš“, rekao je on sa začuđujućom dozom iskrenosti. „Ovde možeš da kupiš sve. Imam i televizor. Svu hranu mi donose spolja, flaša viskija košta sto dolara, plus mito. A evo i mog francuskog parfema“, objasnio je Jakšić.

U kasnijem razgovoru saznaje da u tom zatvoru gotovo sve može da se kupi, da ga posećuju devojke iz Srbije i Crne Gore koje dolaze u parovima i ostaju u proseku duže od 14 sati. Jakšić joj je pokazao i knjige koje čita, bila su to dela poznatih filozofa i njihove analize, a i sam Jakšić je iz njih vadio beleške. Pokušala je da ponovo skrene razgovor ka temama koje se tiču kriminala, pa mu prepričava situaciju prilikom ulaska u zatvor i pominje čuvara koji je tražio mito.

„Naplatiće meni, siguran sam“, rekao je Jakšić kroz smeh.

U jednom trenutku je u ćeliji nestala struja, a Jakšić je, kao da je prepoznao njen strah, rekao: "Ne brini, neću te ubiti" i otvorio vrata kako bi ušlo malo svetlosti. Potom je pozvao na kafu.

"Hajmo na kafu. Da li te je iko ikada pozvao na kafu u zatvoru?"

Jakšić joj je ponudio svoju odeću, imajući u vidu da je kao lažna prostitutka morala da se oskudno obuče. Dok prolaze hodnicima zatvora, druga lica koja se nalaze na izdržavanju kazne im okreću leđa, verovatno znajući da Jakšić ne voli kada mu gledaju goste.

„Kakvu kafu želiš? Espreso?“, pitao je Jakšić dok su sedali za njegov sto u kafeteriji.

Dok su ispijali tople napitke, Jakšić je komentarisao druge zatvorenike. U nekom trenutku je razgovor otišao u smeru narko-bosa Darka Šarića i češkog kriminalca Radovana Krejčira, ali i o tome na koji način funkcioniše međunarodna trgovina drogom.

"Mi to radimo slično kao i vi (OCCRP, mreža za koju radi novinarka). Kada mi treba informacija o tržištu narkotika u Izraelu, ja pozovem Tiba i kažem – Hej, Tibo, ko prodaje drogu u Izraelu na veliko? Znaš, samo da stekneš uvid u nečiji način poslovanja.“

https://www.youtube.com/watch?v=PovTCK2G5Bs

Stražari su proglasili da je poseta gotova. Svi su polako krenuli ka izlazu. Jakšić je ispratio do kapije, dokle je smeo da ide.

„Napolju bih ti dao moj kaput da se zagreješ, ali ovde, ovo je jedini koji imam“, rekao je. Zagrlili su se.

„Bio je ovo dobar razgovor, hvala ti“, rekla sam mu.

Dok smo se osmehivali kao stari prijatelji, priključila sam se redu žena koje su odlazile.

„Hej!“, viknuo je Jakšić kroz žice, „Onaj čuvar kom si odbila da platiš mito, već me traži!“