Priča da je nekadašnja Jugoslavija politički i oružano pomagala stvaranje jevrejske države dugo je bila skrivana od očiju javnosti. O tome je tek nedavno počelo da se priča, ali većina dokumenata iz arhiva vojnog, ali i Uprave državne bezbednosti, pod čijim se okriljem obavljalo naoružavanje jevrejske države, i dalje su nedostupni pa ova misteriozna priča iz doba Hladnog rata, jeste samo delimično osvetljena.
Saradnja jevrejske države i tadašnje Jugoslavije počela je po isteku britanskog mandata u Palestini 15. maja 1948.godine kada je proglašena država Izrael. Okolne arapske zemlje se nisu slagale sa ovom odlukom i proglasile su rat, a novonastala država Jevreja stavljena je na velika iskušenja.
Neke zemlje „narodne demokratije“, kao što su bile Čehoslovačka i Jugoslavija, bile su u dobrim odnosima sa Izraelom, pa su, kako na političkom tako i na vojnom planu pomagali Izraelu u borbi sa arapskim komšilukom. Jevreji u Palestini, razvojem situacije bili su prisiljeni da se brzo naoružavaju kako na Zapadu tako i na Istoku, a za pomoć su se obratili i nekim socijalističkim državama kojima je sveži novac bio veoma potreban, pa je zajednički jezik bio brzo nađen.
Operacija prebacivanja aviona spitfajer u Izrael morala je biti sačuvana u najstrožoj tajnosti, jer se Jugoslavija plašila da bi Velika Britanija i Sovjetski Savez mogli to da onemoguće. Prosto iz razloga što je London u to vreme optuživao Jugoslaviju za stradanje dva razarača kraljevske mornarice u Jadranskom moru (koji su naleteli na mine), a sukob jugoslovenskog vrha sa Staljinom bio je na vrhuncu. Izraelski istoričari navode i to, da je Tito pristao da pomogne jevrejskoj državi, ali na nagovor nekoliko jugoslovenskih Jevreja koji su zauzimali ključna mesta u vladi i vojsci.
Operacija „Velveta“
Tokom 1948. godine britanski avioni spitfajer, sa kojima su tokom Drugog svetskog rata leteli čehoslovački piloti u sastavu RAF, a kasnije poklonjeni Čehoslovačkoj, polako su povlačeni iz operativne upotrebe. Izraelski zahtevi za tim avionima naišli su na povoljan čehoslovački odgovor. David Ben Gurion u svom dnevniku, povodom ove operacije, naveo je da je za 50 aviona Spitfajer Mk. IX plaćeno 23.000 dolara po komadu, ali da je jedini problem bio transfer ovih aviona. Sovjetski pritisak je bio tako jak, da normalni transport nije dolazio u obzir, a čehoslovačka ponuda da se remontovani avioni rastave, spakuju u kontejnere, a zatim železnicom prebace do jugoslovenskih luka, pa odatle brodovima do Izraela, bila je prespora. Jednostavno, Spitfajeri Izraelcima bili su preko potrebni. Rešenje je ubrzo nađeno u saradnji sa Jugoslavijom, koja u skladu sa tadašnjom spoljnopolitičkom orjentacijom pomoći mladoj jevrejskoj državi, dozvolila transfer 30 Spitfajera iz Čehoslovačke u Izrael preko njene teritorije.
Jugoslovenske vlasti su od Izraelaca tražili novčani iznos od 300 dolara po toni tereta, ali je zajednička cena posle kraćeg dogovora utvrđena na 200 dolara. Za mesto sletanja određen je aerodrom Nikšić, koji je dok je izvođena tajna operacija nosio ime „Alabama“ pa su ga i Izraelci vodili pod tim imenom. Ubrzo je na teritoriji Jugoslavije formirana prva tajna baza Izraela. Osoblje je nosilo izraelske uniforme, ali su džepovi osoblja i pilota morali biti prazni, bez dokumenata ili bilo kakvih ličnih stvari i oznaka Izraela, a sve u cilju, da se ne bi otkrila ova operacija. Za komandanta izraelskog sastava na aerodromu je postavljen Gideon Šošat Geda, raniji oficir RAF-a. Operacija je dobila šifrovani naziv „Velveta“ (somot).
Operacija koja je razrađena sa Jugoslavijom, predviđala je da se avioni iz Čehoslovačke, gde su im na letelici iscrtane jugoslovenske oznake, u grupama po 6 aviona budu prebačeni iz grada Kunovica do Nikšića, gde je letelice posle promene znaka i stavljanja izraelskih obeležja čekao dvo motrni C-54 (Douglas C-54 Skymaster) koji ih je predvodio do Izraela. Inače, svo dodatno naoružanje i oprema za Spitfajere je još u Čehoslovačkoj poskidano i prebačeno transportnim C-46 (Curtiss C-46 Commando), koji se u Nikšiću, zaustavljao samo radi odmora i nastavljao svoj put do Izraela.
Za sve pitajte UDB-u
Prvi prelet izraelskih Spitfajera iz Kunovica zabeležen je 24. septembra 1948.godine s čime je startovala operacija „Velveta I“. Nakon trodnevnog boravka na aerodromu, nastavili su let ka Izraelu.
Izraelski piloti prilikom preleta dobili su jasno Uputstvo, da u slučaju prinudnog sletanja nikako ne pominju Izrael, niti da sa lokalnim stanovništvom govore o bilo čemu, već samo da pitaju kako da stupe u kontakt sa tajnom policijom „UDB-om“ – ovo je instrukcija koja se nalazi u izraelskim vojnim arhivima. Naime, ovo uputstvo je nastalo zbog jednog događaja, kada se izraelski pilot tokom leta izgubio i sleteo negde u Jugoslaviji. Od lokalnog stanovništva je dobio uputstvo gde se nalazi, ali nikako nije uspeo da sleti na Nikšićki aerodrom, jer ga nije pronašao. Pilot je na kraju sleteo u selo Zamlek, 50 km severnoistočno od Mostara. Letelica je uništena ali je teret spasen. Pilot je preko meštana došao u kontakt sa lokalnim agentima UDBE, odakle je prebačen i on i teret u Nikšić. Nakon toga je pilot sa većom grupom osoblja i ostalim materijalom vraćen nazad u Izrael. Zbog ovakvog iskustva, pilot je ostavio sugestiju svojim kolegama, a koja je kasnije ušla kao Uputstvo, kako se ponašati tokom leta kroz Jugoslaviju.
„Velveta II“
Isporuke opreme i Spitfajera su tekle ustaljeno, ali se prvi problem pojavio u kasnu jesen 1948., kada je Jugoslavija tražila da im Izrael isplati ugovorenu sumu za dotadašnje prebacivanje aviona. Posle pregovora Jugoslavija je dobila 600.000 dolara i operacija je nastavljena već u decembru. Novi preleti nazavani su „Velveta II“.
Zanimljivo, da u drugom delu operacije osim preleta, određeni broj Spitafejra je rastavljan, pakovan u kontejnere i prebačen do Rijeke, odakle su jugoslovenskim brodovima ove letelice dopremljene do Izraela. Na osnovu prethodnih iskustava sa preletima, oko 15 Spitfajera je modifikovano, da mogu direktno da lete do Izraela, a ako bude problema predviđeno je među sletanje u Jugoslaviji. Prvi gubitak aviona i pilota dogodio se 18. decembra 1948. Tokom jednog od preleta dve trojke Spitfajera Mk IX, jedan od aviona je uleteo u snežnu mećavu i srušio se u Hrvatskoj, dok je drugi Spitfajer, nakon što se izgubio, sleteo negde u Hercegovinu. Grupa aviona se vratila u Čehoslovačku i tamo su sačekali sledeću turu pilota s kojima su sutradan obavili prelet do Izraela.
Sledećeg dana poletele su dve grupe sa po tri Spitfajera koje su prvi put letele, prateći obalu Jadranskog mora do Nikšića. Ova grupa sa Spitfajerima sletela je 20. decembra, a 26. decembra došla je naredna šestorka. Svi ovi avioni su iz Nikšića direktno odleteli u bazu vazduhoplovne baze Tel Nof.
Dolaskom svih kupljenih Spitfajera, operacija nije bila završena, sve dok se preostala oprema i rezervni delovi, nisu transportnim avionima prebacili u Izrael. U poslednjim etapama operacije „Velveta II“, 31.decembar 1948 godine, u Nikšić je sleteo C-46 i posle nužnog zadržavanja pokupio sve izraelske oficire i mehaničare. Ova grupa je sletela posle dužeg preleta u Izrael 5. januara kada se fromalno završila operacija „Velveta“.
„Bez te pomoći u naoružanju verovatno ne bismo pobedili u ratu za nezavisnost 1948/1949 i možda država Izrael ne bi preživela. Sa naše tačke gledišta to je bio blagoslov“, izjavio je vojni istoričar Meir Pail, inače veteran tog rata.
Operacija prebacivanja drugog naoružanja železnicom u kontejenerima iz Čehoslovačke, preko Mađarske do luka Split i Rijeka je nastavljeno još izvesno vreme. Do Izraela brodvima su prebačeni avio motori, naoružanje, municija i rezervni delovi za Spitfajere. Ali, među teretom se našlo i 10 tenkova marke Hočkis (Hotchkiss H35) čiji se jedan primerak i danas čuva u muzeju Latrun. Ti tenkovi su kasnije bili zametak izraelskih oklopnih jedinica, a našli su se u arsenalu JA [Panzerkampfwagen 35H 734(f)] posle zarobljavanja od jedinica osovine koje su ih koristile.
Uz pomoć ove opreme koja je isporučena preko Jugoslavije, Izrael je izašao iz rata sa uvećanom teritorijom, a Savet bezbednosti UN je 11. avgusta 1949 priznao ugovore o primirju sklopljene između jevrejske države i arapskih zemalja.
Kratka istorija izraelsko-jugoslovenskih odnosa
Jugoslavije je pomagala državu Izrael od njenog proglašenja u maju 1948, a odnosi između Izraela i Jugoslavije odlično se razvijaju. Već 1950. godine bili su srdačni. Nismo prekidali odnose ni s Izraelom ni s drugima nakon trojne agresije na Egipat od 1956. godine.
Dolazi do junskog rata“ 1967., a i reakcije socijalističkih država. Doneta je odluka kao zaključak sa sastanka rukovodilaca komunističkih i radničkih partija u Moskvi 9. juna 1967. godine. Zaključke je, uz državno partijske vođe zemalja Varšavskog pakta, izuzev Rumunije, u ime Jugoslavije potpisao Josip Broz Tito i u njima je navedeno da „ukoliko izraelska vlada ne okonča agresiju i ne povuče trupe iza linije primirja, socijalističke zemlje će učiniti sve što je neophodno da bi pomogle narodima arapskih zemalja“.
Sledile su, rafalnom brzinom, odluke zemalja potpisnica o prekidu diplomatskih odnosa sa Izraelom. Jugoslavija je, u tom nizu, svoj korak obznanila 13. juna:
“Diplomatski odnosi vlade Jugoslavije sa vladom Izraela prekinuti su 13. juna 1967, nešto pre 15 časova”.
Rezon je pokazao izuzetnu upornost u našoj diplomatskoj praksi. Na sve nagoveštaje o mogućnosti obnove odnosa i signale sa izraelske strane, mi smo tokom više od dve decenije uzvraćali, da se nisu promenili uzroci koji su doveli do prekida, pa nema ni osnova za obnavljanje. Obnovljeni su na nivou otpravnika poslova 1991. godine, a zgrada ambasade Jugoslavije otvorena je u Tel Avivu u proleće 1992. To su sada dobri odnosi između Srbije i Izraela.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare