Podeli:
Foto: Mary Evans Picture Librar / Profimedia/Wikipedia/Stevan Kragujević

Kada su partizani preuzeli vlast u Jugoslaviji, Andrić se našao u neprijatnoj poziciji

Piše: Mihael Martens

Opšte je poznato da je bio visoki činovnik antikomunističke kraljevske diktature. Po Beogradu čak kruže glasine da je knez Pavle u proleće 1941. godine, neposredno pre svog odlaska iz Jugoslavije, generalu vazduhoplovstva i pučističkom vođi Dušanu Simoviću najtoplije preporučio da Andrića proglasi dvorskim ministrom novog kralja Petra. To je verovatno neistina, ali time stvar za Andrića nije manje opasna. Ko god je u Jugoslaviji neposredno posle rata optužen da je monarhista, buržuj, kapitalista, kontrarevolucionar ili kakav drugi neprijatelj naroda, lako je mogao da završi ispod zemlje ili, u najboljem slučaju, na višegodišnjoj robiji. Među streljanima, uhapšenima ili preko noći „nestalima“ u jesen 1944. nalaze se i prijatelji, drugovi i poznanici Ive Andrića.

U to vreme kruži jedan vic o istočnoevropskom zecu, koji poslednjom snagom iz komunističkog dometa beži na zapad, Amerikancima. Zapadnoevropski zec ga vidi i pita: „Od čega to bežiš, zečiću?“ – „Kod nas progone slonove.“ – „Ali ti nisi slon!“ – „Naravno da nisam – ali nisam siguran da li to mogu da dokažem.“

Može li Andrić da dokaže da nije slon? Ako ga optuže, moglo bi biti prekasno. Mnogi su komunisti skeptični prema njemu. Vladimir Bakarić, čovek nove elite, koji će ubrzo postati vođa hrvatskih komunista, u svom ratnom dnevniku o Andriću piše: „Pravi jezuita. Ljigav, otmjen.“ Takva mišljenja nisu retkost među komunistima. Puno njih je provelo teške godine u tamnicama režima čiji je Andrić bio jedan od vodećih službenika. Sa svojim dojučerašnjim protivnicima novi tamničari se sada ophode mnogo brutalnije nego što su ovi ikada prema njima bili. Jugoslovenski masovni ubica Tito, novi jaki čovek u Beogradu, poslušan je Staljinov đak.

Samo u prvih nekoliko nedelja nakon pobede Titove pristalice u Jugoslaviji ubijaju oko sedamdeset hiljada ljudi. U novembru 1944. Politika objavljuje imena više od stotinu „izdajnika i narodnih neprijatelja“ osuđenih na smrt, od kojih uskoro jedva da će iko preživeti. Andrićev prijatelj Marko Ristić u komunističkoj Borbi piše pozive na istrebljivanje klasnih neprijatelja. Sloboda, jedinstvo, mir i sreća nemogući su bez „potpunog nemilosrdnog uništenja izdajničke reakcije“, piše Ristić i zahteva „nasilnu smrt fašizma“. A to ko je fašista, o tome odlučuju komunisti. Početkom 1946. godine sovjetski ambasador iz Beograda izveštava Moskvu da mu je Milovan Đilas potvrdio kako su jugoslovenski komunisti od dolaska na vlast likvidirali već 200.000 bivših kolaboracionista. Ovi brojevi su možda manji od stvarnih, kako pretpostavlja Staljinov čovek u Jugoslaviji.

….
Svugde u Jugoslaviji niču masovne grobnice. Nemački vojnici su otišli, ali teror su ostavili. Počinioci, žrtve i parole sada su drugačiji, koljači i zaklani u mnogim slučajevima samo menjaju uloge, a krv i dalje teče.
Neki od Andrićevih saputnika beže iz Jugoslavije ili ga izbegavaju. Miloš Crnjanski se pred kraj rata nalazi u Londonu, gde mu predstoje gorke godine emigracije, ali mu bar život nije ugrožen. Crnjanski se jednako oduševljeno izjasnio o nacistima koliko se kritički postavio prema komunistima, zbog čega bi zaista imao čega da se pribojava da je ostao u Jugoslaviji. Andrićev položaj je malo povoljniji. Bar je u Beogradu poznato da je za vreme okupacije odbijao da objavljuje. I što je još bitnije: u leto 1941. u okupiranoj Srbiji nije potpisao „Apel srpskom narodu“, u kome kolaboracionistička vlada poziva na borbu protiv „komunističkih zločinaca“. Komunistima je poznato da se Andrićev potpis ne nalazi ispod ove peticije – navodno je kuriru, koji je s dokumentom zazvonio na stan u Prizrenskoj ulici, lično otvorio vrata i rekao da Andrić nije kod kuće.

Komunistički funkcioner i pisac Radovan Zogović, koji je u početku Andrićev dobrotvor i zaštitnik u komunističkom režimu, dok i sam nije pao u nemilost, kasnije je ovo zabeležio u jednom tekstu. On pominje da se Andrićevo odbijanje da potpiše ovaj apel pročuo među partizanima još za vreme rata: „A to je potiralo ili bar tupilo onu oštru antipatiju koju su svi napredni ljudi osjećali prema Andriću kao knez Pavlovu ambasadoru kod Hitlera, u vrijeme pristupanja Trojnom paktu. I sasvim je razumljivo što smo mi već prvih sedmica u oslobođenom Beogradu tražili kontakt s Andrićem…“

Kasnije je i Milovan Đilas potvrdio da komunisti nisu nameravali da likvidiraju Andrića, nego da su, naprotiv, hteli da ga uvežu u svoj režim: „Andrić je, možda, precenjivao – i ja držim da je precenjivao – opasnosti: on je više bio potreban novoj vlasti, nego ona njemu.“ Pitanje je da li ove rečenice, koje je Đilas napisao 1977, adekvatno opisuju Andrićevu situaciju 1944/45. Ali sigurno je jedno: da ima šanse da bude prihvaćen i u drugoj Jugoslaviji. Ovo mu još u jesen 1944. predočava i sam Đilas time što mu poklanja knjigu sa posvetom: „Ivu Andriću, u želji za prijateljstvom.“ Andrić vrlo ambiciozno koristi povlasticu koja mu se nudi i ubrzo postaje režimski poeta laureatus.

Hrvatski književni kritičar Krešimir Nemec je Andrićeve motive s jeseni 1944. sažeo ovako: „S gledišta novouspostavljene boljševičke vlasti jasno je da im je pisac Andrićeva ugleda dobrodošao. Uključivši ga u svoje redove […] mogli su ideološkim protivnicima i u domovini i na Zapadu odaslati poruku širine i demokratičnosti. A uplašenom Andriću bilo je stalo da što prije pokaže znakove lojalnosti i da uđe u zonu osobne egzistencijalne sigurnosti.“ Osim toga, pošto je prva Jugoslavija nepovratno nestala po završetku Drugog svetskog rata, komunisti koji dolaze na vlast nastavljaju južnoslovenski eksperiment s drugim predznakom. Za Andrića je ovo dovoljan razlog da im se pridruži: on komunizam prihvata kao nužno zlo koje obezbeđuje da preživi jugoslovenstvo.

Pritom, Andrićevi interesi se 1945. idealno poklapaju sa interesima komunista. Nove vlasti žele da se istaknu kao poštovaoci književnosti, a Andrić ima tri završena romana u fioci. Oni, doduše, ne odgovaraju idealu socijalističkog realizma, ali su upravo zbog toga daleko iznad svega što su dvorski pisci komunista u stanju da proizvedu. Vredni pisac dnevnika Branko Lazarević je 1947. o odnosima komunista prema piscu Andriću zabeležio da ih je Andrić spasao svojim romanima, „ali su zato morali da puste u opticaj njegov orijentalni fatalizam i dosta izraženi pesimizam. To su pustili preko volje, ali je trebalo da se da nešto što je prava književnost.“ Čak ni Andrićevi zakleti neprijatelji ne mogu da posumnjaju u književni kvalitet njegovih dela a da ne ispadnu smešni. Kada 1945. jedan za drugim izlaze tri romana, mnogima je jasno: njihov autor je prvi pisac Jugoslavije.

Iz knjige “U POŽARU SVETOVA Ivo Andrić – jedan evropski život” (Laguna, 2020)

Priredila Miona Kovačević

Sutra: Ekskluzivni materijali o Andrićevom Nobelu

Foto: Promo/Laguna
Komentari

Vaš komentar