Nastavak rata na Fajnal foru koji se čeka 36 godina: Vraćanje dugova iz prošlog veka i sudar velikana koji nikada nisu igrali finale

Kada u petak u atinsku dvoranu „Mira i prijateljstva“ ušetaju Pedro Martinez iz Valensije i Serhio Skariolo iz Real Madrida, oni će obnoviti rivalstvo rođeno pre 36 godina – rivalstvo za koje nijedan od njih tada nije mogao da pretpostavi da će mu ovoliko dugo trebati do konačnog raspleta.

Sve je počelo 1990. godine u finalu Kupa Radivoja Koraća između Huventuda iz Badalone i Skavolinija iz Pezara. Skariolo je postavljen za prvog trenera Skavolinija 1989. godine, sa svega 28 godina, i odmah je nametnuo sopstveni identitet. Umesto konvencionalnih rešenja, obe pozicije za strane igrače iskoristio je na bekove – Darvina Kuka i Darena Deja – gradeći igru oko potpuno italijanske centarske linije koju su predvodili Magnifiko, Kosta i Boni. Bila je to nekonvencionalna opklada koja se višestruko isplatila.

S druge strane, Martinez je preuzeo Huventud 9. marta – usred serije, u polufinalu Kupa Koraća protiv sarajevske Bosne – i nasledio tim pun španskih talenata: Montera, Đofrese i Viljakampe, uz strance Džonsona i Lemplija. Bio je skoro tri meseca mlađi od Skariola. Nijedan od njih dvojice nije napunio 30 godina kada se igralo to finale Kupa Koraća.

Prva utakmica odigrana u čuvenom „Hangaru“ u Pezaru bila je klasik. Viljakampa je predvodio Huventud sa 29 poena, dok su na drugoj strani Dej i Magnifiko uzvratili sa po 27. Kada se prašina slegla, Huventud je imao poen prednosti (98:99) pred revanš u Badaloni.

U drugoj utakmici, pri rezultatu 67:67, Đordi Montero je „eksplodirao“ i serijom poena prelomio meč u korist Huventuda (84:72). U poslednjim minutima, Martinez je povukao potez koji je mnogo govorio o njegovom trenerskom karakteru – uveo je u igru legendarnog kapitena Đuzepa Mariju Margalja, kojem je to bila poslednja sezona u klubu, kako bi mu omogućio zaslužen oproštaj sa trofejom.

Ta pobeda lansirala je zlatno doba Huventuda, koji će 1992. izgubiti finale Evrolige čuvenom trojkom Saše Đorđevića, da bi se konačno popeo na krov Evrope 1994. godine. Martinez je nakon toga vodio još tri evropska finala – dva u Evrokupu (2008. i 2017.) i jedno u FIBA Ligi šampiona (2022.) – ali je sva tri izgubio. Sada, sa 64 godine, stigao je na svoj prvi Fajnal-for Evrolige, i to u verovatno najboljoj formi u karijeri.

Skariolov put bio je podjednako blistav. Osvojio je italijansko prvenstvo 1990. godine, a Skavolini odveo na Fajnal-for Evrolige 1991. Kasnije je isto ponovio sa Unikahom 2007. godine. Sa reprezentacijom Španije izgradio je istinsku dinastiju: četiri titule prvaka Evrope, svetsko zlato 2019. godine, uz olimpijsko srebro u Londonu i bronzu u Riju.

Uprkos svim tim uspesima, postoji jedan neverovatan podatak: nijedan od ove dvojice trenera nikada u karijeri nije vodio tim u velikom finalu Evrolige.

U petak će se to za jednog od njih promeniti.

„Vidim ovo kao nešto za šta obojica zaslužujemo priznanje,“ rekao je Martinez o činjenici da obojica održavaju karijere na vrhunskom nivou skoro četiri decenije. „Jako je teško biti trener, stići do najvišeg nivoa i ostati tamo toliko godina. To je nešto što veoma cenim.“

Martinez je u pravu, ali emocije prestaju onog trenutka kada lopta poleti u vazduh. Real Madrid i Valensija se sastaju u petak, 22. maja u 20:00 časova – i samo jedan od njih će dobiti priliku da ispiše novo poglavlje istorije koje čeka od te davne 1990. godine.

Hrskaj sad!