Podeli
Foto: Printscreen, /EPA/J. L. PINO, Mup, Privatna arhiva

"Preminuo Nikola Kaluđerović, osvetnik sa Cetinja", naslov je vesti koja je pre nekoliko dana odjeknula u srpskim medijima, a koji su bez izuzetka preneli informaciju o smrti čoveka, javnosti poznatog s kraja osamdesetih godina prošlog veka, kada je osvetio ubistvo svog sina jednica, koji je nevin stradao dok je pokušavao da smiri kafansku tuču. Kaluđerovićev zločin dugo godina je bio označen kao poslednji čiji je motiv bila krvna osveta, da bi poslednjih desetak godina, tačnije nakon ubistva Branislava Šaranovića, ovakve likvidacije postale opšte mesto u mafijaškim obračunima.

Iako se pojam krvne osvete vezuje za plemenska okruženja, u nekim krajevima i dalje je prisutna i tretira se kao najuzvišeniji oblik samopotvrđivanja časti ili porodične pripadnosti.

U rečniku “Sociologije” izdanje iz 2007. godine krvna osveta je definisana kao običajni mehanizam za regulaciju društvenih odnosa i obuhvata skup sankcija koje članovi povređene ili oštećene zajednice primenjuju prema zajednici čiji je član izazvao povredu. Njen istorijski kontekst je plemenski uređena zajednica, u kojoj ona ima ulogu temeljnog mehanizma za regulaciju odnosa na nivou bratstva i plemena, a u savremenim uslovima to je porodica.

Danas u svetu krvna osveta prisutna je među porodicama i plemenima u Crnoj Gori, Albaniji, Kosovu, južnim delovima Srbije, a u svetu na Korzici, Škotskoj, Iraku, Libiji i Avganistanu.

Dok se nekad ubijalo zbog međe, krađe šume ili uvrede, kako je vreme odmicalo, modernizovali su se i motivi krvne osvete. U crnoj hronici iskristalisala su se tri slučaja koja će ostati svakako upmaćena. Dva datiraju s kraja osamdesetih, od kojih se jedan preneo čak na 21. vek, dok treći datira poslednju deceniju.

Slučaj Nikole Kaluđerovića

Nikola kalužerović, Foto: Printscreen/YouTube/Vice

Prvi najvažniji slučaj je vezan za Nikolu Kaluđerovića koji osvetio svog sina jedinca Željka, koji je ubijen u kafanskom obračunu 1987. godine, a za zločin je osumnjičen Rade Grdinić, s kim je u kafani bio i mlađi brat Rajko. U januaru 1989. godine Kaluđerović je ubio Rajka na ulici, ali i mladića koji je bio sa njim u društvu. Osumnjičeni Kaluđerović ubrzo je uhapšen, a zbog dvostrukog ubistva osuđen je na 20 godina zatvora, ali je u zatvoru proveo samo devet godina.

“Što se mene tiče, ne bih nikada mogao proć i prošetat tom tu ulicom, poć do sinovog groba da ga nijesam osvetio. Ja sam bio potcijenjen čovjek, čovječe. Čekao sam ga svuđe. Ma svuđe, čovječe. Lutam, tragam, neko mi dojavi… Pa opet isto. Nekoliko puta sam ga sretao u društvu. Jednom je bio s đevojkom. Pošao sam kod njenog oca i rekao mu da je skloni od njega da se slučajno ne desi da nju ubijem greškom. Poslušao me je. Pratio sam krvnika svuda, svuda… Kod mene se to moralo desiti. Ja sam to morao učiniti. Nije bilo oproštaja. Samo se čekao momenat, ali nije bilo lako ni ubiti. Danima sam tražio ubicu. Jurio sam ga po Beogradu, Hrvatskoj, Italiji”, govorio je Nikola za srpske medije.

Nikola je govorio da posle njega o krvnoj osveti se više pričalo nego što ju je neko realizovao protiv nekog. Međutim, da li je bilo baš tako?

Rat dve nikšićke porodice

Kićun Vilotijević, Foto: Privatna arhiva

Osim slučaja Nikole Kaluđerovića, javnost se i dalje živo seća krvavog rata dve nikšićke porodice Vilotijević i Radulović. Ova tragična priča počela je 4. oktobra 1986. u vatrenom obračunu kod hotela „Onogošt”, kada su se na semaforu zaustavili “fića”, “lada” i “zastava 128”. Tada je iz “lade” neko iz puške zapucao prema “zastavi” u kojoj su bili braća Zoran i Kićun Vilotijević. U ostala dva automobila bila su braća Radulović, Slavko, Ranko i Mijo. Ispaljeni hitac pogodio je Zorana, zbog čega je njegov brat uzvratio pucnjavom.  Smrt Vilotijevića podigla je na noge ceo Nikšić, jer su odmah krenule da kruže priče kako će uslediti krvna osveta. Na suđenju koje je usledilo, Radulovići su osuđeni na zatvorske kazne: Slavko i Ranko na po 15 godina, a Mijo na 13 godina zatvora. Cilj kazni bio je upravo pokušaj da se spreči krvna osveta međutim to je bilo bezuspešno.

Kićunov ubijeni sin Filip, Foto: MUP

U ratu dve porodice Radulovića i Vilotijevića ubijeni su Zoranov brat Kićun i Kićunov sin Filip Vilotijević, ali ove likvidacije nikada nisu doživele svoj konačni rasplet. Dokaza da su oni bili žrtve krvne osvete nije bilo. Iz porodice Radulović ubijen je Slavko Radulović, u koga je pucao Milan – Lezo Vilotijević, a smrt njegovih sinova želi Ranko Radulović. Obračun dve porodice odneo je i život trojice njihovih prijatelja. Novica Kankaraš je ubijen u kafanskom obračunu, Zoran Janjušević je izvršio samoubistvo u zatvoru, Nemanja Bečanović je pucao sebi u glavu u podrumu svoje kuće u Nikšiću.

Šaranovići protiv Bojovića

Branislav Šaranović, Foto: Privatna arhiva

Misteriozni nestanak jednog mladića u leto 2009. u Budvi , doveo je do ubistva jednog muškarca u jesen, u beogradskom naselju Banjica. Ova dva događaja pokrenula su lanac krvavih obračuna koji su u narednim godinama neprekidno potresale javnost. Slobodan Radonjić bio je kum crnogorskih kriminalaca, braće Slobodana i Branislava Šaranovića, a njegov nestanak do danas nije rasvetljen. Šaranovići su verovali da im je kumče likvidirano, kao i da iza toga stoji Luka Bojović, označeni pripadnik “zemunskog klana”. Kada je dva meseca kasnije ubijen Branislav Šaranovićm, njegov brat Slobodan više nije imao nikakvu dilemu da iza svega stoji Bojović, nakon čega je otpočeo krvavi rat. Đaranović je u godinama koje su usledio formirao kriminalnu grupu, koja je imala samo jednu misiju – osvetu.

Slobodan Šaranović, Luka Bojović kombo
Slobodan Šaranović i Luka Bojović, Foto: E-Stock/Petar Jovanovic, EPA/J. L. PINO/ Slobodan Šaranović, Luka Bojović

Namere su ostvarili u aprilu 2013. kada je u ranim jutarnjim satima, u centru Beograda, ubijen Nikola Bojović, Lukin rođeni brat, koji se nikada nije dovodio u vezu sa kriminalom. Upravo zbog toga je policija u istragu krenula tragom krvne osvete, što je na kraju urodilo plodom i hapšenjem grupe, koja je pored Bojovićevog, optužena i za likvidaciju Miloša Vidakovića u Budvi. Tokom suđenja koje se odvijalo pred Specijalnim sudom, Slobodan Šaranović je ubijen pred svojom kućom u Budvi, kao i Vranjanac Jugoslav Cvetanović, inače brat Saše Cvetanovića, optuženog za Bojovićevo ubistvo.

I sam Saša Cvetanović je na suđenju  javno “čestitao Bojoviću što mu je ubio brata”, da bi nekoliko meseci kasnije javnost ostala zatečena vešću da je u Crnoj Gori uhapšena Lukina majka Anđelka Bojović, profesorka Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, zajedno sa bratancem svog pokojnog supruga. Njih je policija primetila u blizini kuće  Ratka Koljenšića u Nikšiću, kom se u tom trenutku u odsustvu sudilo za Nikolino ubistvo. Crnogorska policija je tada saopštila da je Anđelka Bojović s rođakom obilazila i fotografisala Koljenštićevu kuću, verovatno pripremajući osvetu.

Šta je krvna osveta

Krvna osveta je običaj vezan za nedovoljno razvijena društva kada se konflikt između dve familije ili klana započet ubistvom člana jedne familije nastavlja međusobnim ubijanjem jednog po jednog muškarca protivničkog tabora. Valtazar Bogišić, autor “Opšteg imovinskog zakonika za knjaževinu Crnu Goru”, pisao je da je osveta tamo gde je pleme. Pravila po kojima je običaj krvne osvete poštovan u stara vremena bila su veoma stroga. U Crnoj Gori i severnoj Albaniji osnovno načelo osvete bilo je “glava za glavu, krv za krv”. A njeni glavni uzroci “odbrana lična i bližika, tj. roda, od protivnika”.

U početku, krvna osveta je bila obaveza šireg kruga bratstva, porodice, a kasnije su pod obavezom bili samo otac, braća, sinovi. Pravilo je bilo da od krvne osvete strada krivac, dakle onaj ko je ubio, a ukoliko to nije iz nekog razloga bilo moguće učiniti, onda se porodica žrtve svetila krvnikovom ocu, braći, sinovima…

Ali, žene i deca su bili pošteđeni. Ubiti nekoga u svojoj kući bilo je nečasno. Važno načelo u krvnoj osveti je i davnašnji umir krvi, u stvari, oproštaj “dužne krvi”. Taj običaj izmirenja trebalo je da sprečikrvoproliće čitavih porodica i bratstava.

U albanskom društvu krvna osveta je opstala do danas, čak i pored “Novog kodeksa časti” koji su usvojile plemenske starešine najbrojnijih i najpoznatijih porodica na severu Albanije. Ovaj kodeks je skup tzv. nepisanih zakona koji bi trebalo da iskorene običaje krvne osvete, pre 600 godina utvrđene u Kanonu Leke Dukađinija.

Značenje simbola bele košulje

U najavi krvne osvete odeća je takođe igrala važnu ulogu. Zapravo ona je bila vesnik da li će neko izvršiti krvnu osvetu. Kao najava tog čina oznčavalo se oblačenje bele košulje na sahrani žrtve, jer je to izjednačavalo osvetu i poruku familiji ubice da sledi osveta. Iako deca nisu bila predmet krvne osvete, ona porodica koja je bila na meti često je zabranjivala deci da se druže sa potencijalnom metom, jer nije bila retkost da krvna osveta prouzrokuje i kolateralne žrtve.