"Nisam ni slutila da će naše poslednje viđanje biti u bolničkoj postelji": Potresne reči majke ubijenog Stefana uoči odluke Apelacionog suda o presudi ubicama

Stefan Filić bio je maturant Ekonomske škole u Velikoj Plani, napadnut je ispred kluba „Brodolom“ u Velikoj Plani u februaru 2020. godine. Trojica napadača nasrnuli su najpre na Filićevog mlađeg brata i druga, a zatim se umešao Stefan želeći da ih rastavi. Preminuo je od posledica brutalnih batina koje su mu naneli vršnjaci.

Sem dvojice optuženih, čija sudbina zavisi od odluke Apelacije, u odvojenom postupku osuđen je i Predrag Stoiljković, koji se tereti za nasilničko ponašanje i koji je osuđen na dve godine i osam meseci zatvora.

Slučaj prebijanja Filića pomno je pratila javnost, a kobnog dana mladić je pretučen nasmrt jer je želeo da odbrani brata i druga koje su nasilnici napali. Ljubinka Filić, majka ubijenog mladića, navodi za Nova.rs da su njene rane još uvek otvorene.

"Krvare iz dana u dan sve više. Kada pomislim da počinju da malo zaceljuju, neko ih iznova otvori, rovari po njima i iznova ih produbljuje i ponovo raskrvari. Bogu hvala da većina roditelja ne zna za moju bol, jedino roditelji koji su izgubili svoju decu mogu razumeti šta znači kad ti se dete ne vrati kući iz škole, sa treninga, sa posla ili iz provoda. Mog Stefana sam poslala da radi, a kasnije da se provede. Nisam ni slutila da će naše sledeće viđenje biti u bolničkoj postelji, u najdubljoj komi i kasnije u mrtvačnici. Da je bar mogao da čuje moj plač i moljenje da se probudi. Nadala sam se dobrom, a izgubila sam te proklete noći nešto najsvetije, nešto najlepše i najbolje", navodi potresena Ljubinka.

Prema njenim rečima, celu sebe je sahranila zajedno sa Stefanom, a jedan maleni deo što je ostao pokušava da preživi, da se nađe mlađem sinu i ostvari pravdu za svoje dete.

"Šta bi bila pravda kad jednoj majci oduzmete sina? Šta bi to moglo da je povrati u život, da joj vrati nadu da će možda moći da nastavi? Možda doživotni zatvor, možda umesto sramnih i neosnovanih žalbi, jedno ljudsko priznanje počinjenog dela? Možda bi jednoj majci bilo lakše kad ne bi morala da sluša laži, pokušaje izvrtanja činjenica i sramno vađenje na sudu? Možda bi ta majka malo smirila svoju dušu i poživela još koji dan", pita se ožalošćena majka.

Kako ističe, nju iznova zaboli kada okrivljeni ulože svaku novu žalbu.

"Njihovim žalbama nema kraja. Žale se kako su ih mediji predstavili nasilnicima, kako nisu mogli prilikom kritičnog događaja izazvati uznemirenje javnosti, pri čemu je jedan mladi i nedužan život nasilno ugašen. Žale se na veštake, na presudu relevantne ustanove, žale se na nas roditelje koji pokušavamo na dostojanstven i legitiman način ostvarimo ono što zaslužuju, a to je da u skladu sa zakonom odgovaraju za počinjeno delo. Žale se izgleda što smo uopšte još živi. Žalili su se mnogi i na njih, plakala je još jedna majka čiji je sin 20 dana pod budnim očima lekara sa teškim telesnim povredama nekako uspeo da preživi, a kazna im je bila društveno koristan rad, rad sa decom sa posebnim potrebama", ističe potresena Ljubinka.

Kako dodaje, dok osumnjičeni ulažu žalbe na svoj status, dok prebacuju krivicu jedni na druge, ona iznova i iznova umire u isčekivanju da se i posle ovoliko vremena njeno dete pojavi na vratima sa osmehom, da je zagrli i kaže joj "mama".

"Uskraćena sam i da mi kaže da se zaljubio, da hoće da se ženi, da ću postati baka. To su mi ti "fini" mladići uskratili. Uskratili su mi da ga pomirišem, da mu kažem da ga volim. Umesto toga brišem hladan mermer svakog dana, provodim pola dana na groblju dok njihove majke imaju mogućnost da ih zagrle, šalju pakete i vide ih bar jednom nedeljno u pritvorskoj jedinici. Na mnogo što šta bih mogla i ja da se žalim, mnogo toga je nedorečeno, ali za mene kao majku bi možda doživotni zatvor bio jedina prihvatljiva kazna za ono što su mu učinili. Zakon ne poznajem dovoljno dobro, ali čujem da mogu maksimalno 20 godina, što je zastrašujuće s obzirom na činjenicu da su ga lišili života kada je imao najlepših 18, i bio na pragu svog života i uspeha", zaključuje Ljubinka Filić.

Ljubinka je redakciji portala Nova.rs ustupila i pismo, tačnije pesmu, koju joj je posvetila prijateljica i pesnikinja Zvezdana Krstić.

Hristov ratnik se obraća majci zemlji

Ljubljena moja majko, voljena moja utrobo...
Božansko moje na zemlji, što ostalo je,
Hoće li tvoje oči presahnuti za mnom,
Ako mojim dželatima presude?

Oživi mi, ne mrtvuj mi, među te zle ljude.

Košuto moja, najtužnijih očiju,
Napravila si mi jezero od suza,
Duboko do grudiju u kom mi tek samo stoji srce,
Srce što ne kuca... A njime te i mrtvim volim.

Sve više majko... Iako ne postojim.

Molim te mati, iz duše te žive ove molim...
Obriši suze ko što moj mermer brišeš svakoga dana,
Tvoje srce ko i moje nije čemer, nije tama

Gospod me uzeo, nisam želeo... Ali tako je valjda trebalo mama.

Ti trgni se, nađi se mom dragom bratu
Zar njemu najteže nije?
Čuvaj ga, unuke će ti dati,
Da ponovo rodim se kroz njih...

Ne daj se mila moja, znaš da i ja ne bih...

Za kaznu zemnu onih prokletnika,
Što misle da su se izvukli,
Neće njih ni najgori zemni zakon dotući,
Koliko su oni mene na smrt pretukli.

Ali i iznad zverki ima još većih zveri...
Đavo trlja u paklu ruke i u lice mu se ceri.
Jer oni su majko sebe sami prokleli,
I svoja sedam pokolenja buduća...

U najvećem blagostanju i sreći ugasiće im se ognjište, ugasiće im kuća!

Jer oni su majko ratnici Zlog,
Regruti njegovi, najnižeg ranga,
Bez savesti i milosti,
Bez trunke kajanja...

Osudili su svoj nevini porod na sedam paklenih oganja!

Nisam želeo da odem,
Niko na zemlji to hteo nije...
Otrgnut sam kad zapupoljih...
Ni miris svoj pošteno ne ostavi ovaj tvoj patnik...

Al’ znaj da otišao sam tako, ko mučenik... Jer trebao sam Gospodu ko ratnik!

Raduj se majko, srešćemo se opet... I naša je loza blagodatna...
Teško je shvatiti Božije pute,
Mi ljudi smo slabog duha i vere nejake...

Ne tuguj, ponosna majko budi, seti se samo Hristove majke!

(Posvećeno mojoj dragoj Ljubinki Filić)