Stiče se utisak da, u vreme ozbiljne kadrovske krize u Vojsci Srbije (VS), koja traje više od pola decenije, opremanje naoružanjem i vojnom opremom izaziva veću pažnju zvaničnika, ali i javnosti. Posebno se diči “vrhovni komandant”. To potvrđuje i ovaj sajam u Abu Dabiju. Vest dana i sedmice, koja je “zasenila” mnoge druge (od veće važnosti za građane Srbije), glasi: “Uložićemo ogroman novac u odbrambenu industriju i vojsku”! Nije to novost – nebrojeno puta smo čuli i pročitali da smo (ili treba da budemo) “najači u regionu”. No, nikako da čujemo kako su kadrovi (ako se izuzme “Projekat 5.000”) dospeli na marginu, a ne tako davno Ministarstvo odbrane (MO) i VS su bili konkurentan poslodavac. Iako nam, prema tvrdnjama zvaničnika, finansijski ide sjajno, od tada, već neko vreme, nema uslova za isplatu dela pripadajućih novčanih naknada (za topli obrok, regres…).
Piše: Petar Radojčić, general-potpukovnik u penziji
Dok se pažnja slušalaca i čitalaca zaokuplja (samo)hvalama i (samo)promocijama aktuelne vlasti koja, uz neizostavno omalovažavanje rezultata prethodnika, ističe da stvara moćnu i opremljenu vojsku – „neuporedivu sa drugim armijama“, sve se češće izražava nezadovoljstvo profesionalnih pripadnika. Razlozi nisu, samo, materijalne prirode. Zbog poremećaja vrednosnog sistema i krize morala, biografije prestaju da budu merilo, a zasluge i sposobnosti se više ne prepoznaju i/ili nedovoljno cene. Epilog je odlazak – manjak ljudi se oseća u mnogim sastavima. Njihovim odlaskom anuliraju se efekti uloženog novca u obuku i usavršavanje. Pritom, prijem zainteresovanih kandidata u službu nije dovoljan za popunu upražnjenih mesta.
Pročitajte još:
Odnos državnog vrha prema MO i VS može se sagledati i kroz česte promene ministara odbrane. Miloš Vučević je sedmi, od jula 2012. godine(?). To, nedvosmisleno ukazuje da je, ako se izuzmu nabavke naoružanja, organizaciona reforma i uspostvljanje održive kadrovske strukture, za vlast – sporedna stvar. Da li će se nešto promeniti, ostaje da vidimo, a za to je potrebno vreme. Za sada, na sajtu MO je vidljiva postavka – “Savremena funkcija upravljanja ljudskim resursima i njeni benefiti”. Jasno je da će biti potrebne godine za napuštanje tradicionalnog modela upravljanja kadrom i implementaciju savremenog koncepta, jer trеba imati na umu da sе isplativost ulaganja nе možе saglеdati u kraćеm pеriodu. Ostaje nejasno da li je (i šta) preduzeto, od 2012. godine, zašto je zapostavljena Doktrina upravljanja ljudskim resursima VS i čemu su služili kadrovski planovi. Decenija je “potrošena”, a polazne osnove za delovanje su zavisne od karakteristika sadašnjeg stanja (nezanemarljiv broj alternativnih postavljenja, nedostatak profesionalnih vojnih lica, nepovoljna starosna struktura…).
Niko ne može da ospori pojavu negativne kadrovske selekcije u Srbiji koja je rezultat sve izraženijeg političkog uticaja, nepotizma i korupcije. Njen uticaj na zapošljavanje, usavršavanje, karijerno vođenje u službi i izgradnju integriteta zaposlenih naročito je uočljiv u javnom sektoru, državnim organima (Narodnoj skupštini, Vladi, sudovima, tužilaštvima…) i organima državne uprave (ministarstvima, brojnim organizacijama i agencijama). Sa društvenog dna se, sve češće, pojedinci uzdižu do vrhova uticajne moći, koji onda, okupljanjem i angažovanjem sebi sličnih, “proizvode” teško sagledive posledice po javne, državne i nacionalne interese.
Nažalost, netransparentnost, lične veze, subjektivan utisak i selektivna primena kriterijuma u upravljanju ljudskim resursima potisnule su opredeljenja donosioca odluka zasnovana na zaslugama, talentu, veštini, inteligenciji… Voljom pojedinaca (ili većine), prednost imaju lojalni kadrovi poroznog morala i kandidati čije diplome ne prati znanje, ne retko kompromitovani (oni koji krše akademske, pravne i društvene norme). Bilo bi logično očekivati da je, zbog postojećih (propisanih) procedura i specifičnosti poslova, negativna selekcija u bezbednosnim službama i sistemu odbrane manje prisutna nego u drugim oblastima ali, nažalost, nije tako.
Ministarstvo odbrane (MO) je, unazad nekoliko godina, osim nadležnosti Generalštaba VS, koji se tiču razvoja i opremanja VS (nabavke naoružanja i vojne opreme), preuzelo i značajna ovlašćenja u domenu rešavanja stanja u službi profesionalnih pripadnika VS. Time je preuzeta i odgovornost za neadekvatnu (kvantitativnu i kvalitativnu) popunu organizacijskih celina MO (u čijem sastavu je i GŠ VS), radno-pravni status i (ne)motivisanost zaposlenih, kao i odliv kadra. Sve to dovodi u pitanje nivo i pouzdanost funkcionalnih i operativnih sposobnosti komandi i jedinica. Odgovornost je, svakako, i na Generalštabu.
Kao bivši načelnik Uprave za ljudske resurse GŠ VSCG (potom i VS), direktor Inspektorata odbrane i član Kadrovskog saveta MO, ne sporim da je (oduvek, kao i svuda) bilo izuzetaka prilikom odlučivanja o karijernom vođenju nekog profesionalnog vojnog ili civilnog lica. To potvrđuje činjenica da se i sada u sistemu nalaze pojedinci koji su (pre 12-15 godina) pozicionirani na viši nivo komandovanja ili rukovođenja mimo (striktnog) poštovanja kriterijuma i “dobre prakse”. No, za razliku od vremena ondašnjeg i pređašnjeg, tokom protekle decenije, izuzeci postadoše pravilo, te je retkost da pravi ljudi budu postavljeni na pravo mesto.
Nakon (pre)formiranja savetodavnog organa ministra odbrane (sada u proširenom sastavu i nazvanog Savet za upravljanje ljudskim resursima) nameće se, suštinska, dilema – hoće li ova odluka doprineti očеkivanjima da ćе osnov za napredovanje i karijerno vođenje u službi biti znanja i veštine stečena tokom školovanja i usavršavanja, uloženi rad i rezultati rada, visoke ocene i ispoljenе ambicijе, na počеtku i u toku profеsionalnе vojnе ili stručne karijеrе? Nadajmo se. Ali, aktuelna praksa ukazuje da se kadrovanje svelo na personalna rešenja, što je, neretko, u suprotnosti i sa zakonskom i podzakonskom regulativom, tako da su kriterijumi “pri ruci” kada treba da se nekome nešto uskrati.
Aktuelni ministar odbrane, koji još sagledava gde je došao, šta je i u kakvom stanju zatekao, šta mu valja činiti i koji su mu prioritetni zadaci, treba, pre svega da shvati, da ljudi, čije su oči uprte u njega, nisu trošak već potrebna (dugoročna i stabilna) investicija, da se, imajući u vidu starosnu strukturu (preostalog broja) pripadnika MO i VS, stručan i pouzdan kadar ne stvara (ali se može izgubiti) “preko noći” i da prеpozna vеzu izmеđu razvoja ljudskih rеsursa, opremanja sistemima naoružanja i organizacijsko-formacijske strukture. Za početak, trebao bi da ispolji uticaj na “vrhovnog komandanta”, kako bi se izjednačio procenat povećanja januarske plate profesionalnim vojnim licima i civilnim licima koji su raspoređeni na dužnosti – radna mesta u MO i drugim državnim organima sa onima koji su na službi u VS. Osnov je zakonski, jer su i jedni i drugi pripadnici VS, a vršenje vojnih i drugih dužnosti je izjednačeno. Uz to, mogao bi smanji nezadovljstvo zaposlenih, “svaranjem uslova” za isplatu naknada troškova za ishranu i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. O ostalom – po tom.
Na kraju, treba istaći da, u savremenoj bezbednosnoj konfiguraciji i dinamici, značaj i uloga ljudskog faktora postaju još značajniji. To od nadležnih zahteva da ljudima, pod svojom komandom, upravljaju na najbolji način. Prvi im je zadatak da osiguraju redovnu i kvalitetnu popunu i obnovu vojske i sistema odbrane. Potom slede obuka, opremanje, “uklapanje” u kolektive…
BONUS VIDEO Nikola Davidović je dao sve što ima Srbiji: Onda mu je Vojska Srbije poslala izvršitelje na vrata
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare