Presuda trojici Srba na Kosovu: Jedni će u zatvoru da trunu, drugi se u srpstvo kunu… Piše Ranko Pivljanin

Ono što sada piše na semaforu u toj prljavoj utakmici između Prištine i Beograda, teško da ima ikakve veze sa tim „rezultatom“. Beograd i Srbija su izgubili i ono što nisu ni smeli, a ni morali.

Ali teško da se ko seća ko su Bojan Mijailović, Stefan Nedeljković, Igor Milenković i Afrim Bunjaku? Da kratko osvežimo pamćenje ovdašnjih vinskih mušica, oni su žrtve koje su pale kao kolaterala bezumne i nikad do kraja razjašnjene oružane akcije u noći 23. na 24. septembar 2023. u selu Banjska, posle koje je sever Kosova i bukvalno okupiran od strane kosovskih vlasti, a „herojski“ vođa i glavni operativac ovog igrokaza sa oreolom „branitelja“ tamošnjeg srpstva, čiji je patriotizam konvertovan u imovinu vrednu milione evra, utekao je, ili je pušten da utekne, preko brda u Srbiju gde je nastavio da nesmetano i pod punom zaštitom onoga koji ga čas ne zna, a čas proglašava herojem, dalje unovčava srpstvo.

A sad još malo ovog morbidnog kviza. Ko su Vladimir Tolić, Blagoje Spasojević i Dušan Maksimović? Njihova imena su u petak u prištinskom sudu uokvirena sa dve doživotne kazne zatvora (Tolić i Spasojević) i sa 30 godina robije (Maksimović). Ova trojica Srba su uhapšeni neposredno nakon krvoprolića u Banjskoj i optuženi su za terorizam i napad na ustavni poredak i bezbednost Kosova.

Ona četvorica trunu u zemlji, ova trojica će trunuti u zatvoru, dok se lutkari koji su se igrali njihovim životima, sudbinama i budućnošću Srba na Kosovu, baškare po svojim luksuznim kabinetima, neki po Prištini, neki po svetu, a neki otvaraju kičerajske vidikovce i žive u oblacima raskoši koji se drže okačeni o kuke nedostajuće pravde i odsustva skrupula.

Nije ovo za trojicu kosovskih Srba bila presuda, ovo je bila poruka. A poruke se ne pišu zbog pravde nego zbog publike i za račun onih koji ih šalju. Za Srbe na Kosovu, s jedne strane pritešnjene raspojasanom Kurtijevom megalomanijom, sa druge ostavljene na milost i ne milost od strane vlasti države Srbije, pravda je odavno izgubila pravo glasa i bilo kakav smisao. Ona visi samo kao jeftini dekor scenografije neke nazovi sudnice, sudija, advokata, medijskih lešinara, u kojoj su stvarni jedino budući sužnji i ona jeziva tišina koja, i tamo i ovde, odzvanja glasnije od svake izgovorene reči.

U tu tišinu staje sve: i politika i istorija i potreba da se krivica raspodeli tako da, zapravo, nikome ne pripadne. U krajnjem slučaju, nosiće je kosti četvorice poginulih i robijaška izvesnost trojice osuđenih. Ta presuda dolazi kao zakasneli račun za večeru koju je naručivao neko drugi – sumnjam da su se za tu trpezu grabili Bojan Mijailović, Stefan Nedeljković, Igor Milenković, Afrim Bunjaku, Vladimir Tolić, Blagoje Spasojević i Dušan Maksimović – ali nju sada, dok se pribor odlaže, neko mora da plati. Ono što je sigurno, neće oni koji su sastavljali jelovnik.

O, biće sada praznoslovlja o pravu, pravdi i nepravdi, o dokazima i manjkavostima procedura, o zlim silama i uroti, o dvostrukim aršinima i ostalim tricama i kučinama, biće i trijumfa ali i žalopojki, biće forme koja će zamenjivati suštinu, samo neće biti istine i neće biti stvarne pravde.

Pravda kojoj su polazište istorijski animoziteti a krajnje ishodište čerupanje oko teritorija, dakle geografija, prestaje da bude pravda i postaje alat u rukama crtača mapa i aktivatora mržnje. Zato presude u politički opterećenim društvima, poput kosovskog, teško mogu ostati isključivo u okvirima prava.

One nadilaze proste sudske odluke i pretvaraju se u ogledala u kojima svako vidi ono u šta je već ubeđen i duboko veruje, pa je tako i sa presudom trojici kosovskih Srba. Albansko javno mnjenje će je doživeti kao potvrdu vladavine prava, Srbi kao dokaz selektivne pravde. Problem nije samo u sudskom ishodu i epilogu, nego u poverenju, tačnije u nedostatku istog. Sudska odluka , ma koliko bila formalno utemeljena, nema istu težinu u sredini gde institucije ne uživaju kredibilitet i tamo gde vlada puno poverenje u iste.

A Kosovo je, sa svim svojim kontroverzama, prostor opterećen istorijom, sukobima, revanšizmom a to dovodi do upitnosti i preispitivanja legitimiteta svake odluke koja dolazi iz njegovih institucija. U takvom ambijentu – vidimo to i u samoj Srbiji – pravosuđe ne funkcioniše kao nezavistan arbitar, već kao deo zloupotrebljenog sistema u kojem se pravda često tumači prelomljena kroz političku i etničku prizmu. Svi bi da sude onim drugim, niko neće da sudi svojima.

„Naši“ su heroji, „njihovi“ su krivci i takvo polazište potkopava i samu ideju pravde, a kamoli njeno ovaploćenje u pravednoj i nepristrasnoj presudi. Sloboda Milana Radoičića, pod čijim vođstvom su ova trojica Srba gurnuta u bezdan, transferisana je u njihove doživotne robije. S druge strane, za srpsku zajednicu na Kosovu ovakve presude imaju dodatne posledice i one rađaju osećaj nesigurnosti, slabe spremnost da se veruje ili učestvuje u takvim institucijama, a na kraju dovode u pitanje perspektivu samog opstanka u takvom okruženju. Više i nije pitanje da li je ova presuda pravno održiva, već koliko doprinosi ili razgrađuje krhko poverenje.

Jer, ako pravosuđe ne uspe da bude most između dve zajednice, postaće samo još jedna linija podele. Ako je cilj bio da se ovakvom presudom ojača poverenje u institucije, onda je, barem što se tamošnjih Srba tiče, postignut impresivan rezultat, ali u suprotnom smeru. Za Albance će biti dokaz da sistem funkcioniše, jer, eto, presuda je doneta, forma ispoštovana, a procedura zaokružena i neka pravda je zadovoljena, bar na papiru. A papir, kao što znamo, trpi sve: i činjenice i njihovo odsustvo i dirigovanu interpretaciju prava.

Suština, kao i obično, nije ni obavezna. Oni koji su želeli pravdu pronaći će je u obrazloženju, oni koji su očekivali nepravdu videće je u ishodu, a ostali će, slegnuti ramenima, i, po običaju, uskoro sve zaboraviti. A, zapravo, pravda će morati još malo da sačeka dok se ne usaglasi sa politikom.

Zato će za jedne, ova presuda biti samo potvrda već napisanog i opšteprihvaćenog narativa o našim dobrim i njihovim zlim. Za one pametnije, biće još jedan dokaz da su pravila igre promenjena usred partije i da je onaj sa suprotne strane stola na to pristao, sve vičući - oni varaju i igraju sa obeleženim kartama.

Za treće, one kojih se najviše sve ovo tiče, a to je ono malo preostalih Srba na Kosovu, ovo će biti samo još jedan razlog više da poskidaju fotografije predaka sa zidova, poljube im ostatke porušenih spomenika, spakuju kofere i krenu preko Jarinja i Branjaka, jer će im konačno postati jasno da tamo gde presude zvuče kao politički pamfleti za njih više nema mesta.

Kretaće sa teškim okusom izdaje u ustima kod onog koji ih je izdao, ali to neće smeti da izgovore, jer bi time priznali i saučesništvo u sopstvenoj propasti.