Srbija je u pobuni i to traje duže od godinu dana. Zapravo, mnogo duže od toga. Nova.rs za vas beleži priče pobunjenih

"Izađi i bori se", stih iz čuvene pesme Haustora, postao je parola kojom se vode građani u danima pobune i borbe za bolje društvo. Društvo u kom pravda nije apstraktni pojam, a zakoni služe kao zaštita za kriminal na najvišem državnom nivou. Srbija danas živi kulminaciju paradoksa, gde vlast koja bi trebalo da štiti i služi svoje građane iste nastoji da pretvori u podanike.

A kakve su priče onih koji se bore protiv toga? Šta ih pokreće? Zbog čega ne odustaju?

Hajde da to čujemo od njih.

Petar Nenadić govori mirno, kao čovek koji je istu rečenicu izgovarao više puta u životu:

"Motiviše me nepravda, motiviše me izostanak institucija, motiviše me pad nadstrešnice 1. 11. 2024, motiviše me što su mladi ljudi, studenti, odlučili da se pobune i da krenu u konačnu borbu protiv ovog sistema."

Njegova priča i borba ne počinje u jesen 2024. godine.

"Na protestima sam od devedesetih. Tog 9. marta smo izašli prvi put na Terazije i evo do sad. Ovo može da traje dok se ne promeni vlast, a kad ćemo da promenimo ovu vlast, verovatno dan posle izbora. Apsolutno verujem u promene."

U toj rečenici o 9. martu nema nostalgije. Samo kontinuitet. Na to se nadovezuje Vojislav Ostojić, koji današnju pobunu vidi kao nastavak, a ne kao izuzetak:

"Želja za pravdom me je izvela na ulicu. Dok je ovaj sistem tu, neće biti pravde. Ovaj ciklus protesta jeste posledica pada nadstrešnice, ali traje duže, još od pada helikoptera. Na ulici sam od devedesetih. U vreme ove vlasti neprekidno od 2016. ili 2017, od '1 od 5 miliona'. Nisam se sad probudio. Ovo će trajati do njihovog kraja."

I kad ga pitate da li veruje, odgovor je bez zadrške:

"Da. Da ne verujem, ne bih ovo radio."

Ta rečenica, "da ne verujem, ne bih bio ovde", provlači se kroz sve ove razgovore, samo u različitim glasovima.

Kod Jelene Janković postoji jednaka odlučnost kao i kod prethodnih sagovornika. Nju pokreće želja da se zakoni poštuju, nešto što bi u uređenoj zemlji bilo podrazumevano:

"Motiviše me očuvanje zakonitosti, borba za pravdu i da svi budu jednaki pred zakonom. Na protestima sam skoro od početka studentskih protesta. Ovo može da traje dok pravda ne pobedi. Uvek verujem, jer da ne verujem, ne bih bila ovde."

Vladimir Šupeljak taj isti motiv izgovara žešće, bez diplomatskih zagrada:

"Najveća motivacija su mladi koji su se pobunili protiv ove bespravne države. Aktivno učestvujem od avgusta prošle godine. Mislim da ovo ne može još dugo da traje. Verujem da je ovoj vlasti došao kraj. Ovo nije vlast, ovo je organizovana kriminalna grupa koja je preuzela državu. Studenti su ovu borbu formulisali kao borbu za pravnu državu, za državu u kojoj vredi živeti."

Advokat Nikola Lakić govori o budućnosti dece, ali ne kao oni koji su svojevremeno tvrdili da su tu "za našu decu".

"Motivacija je stvaranje boljeg društva za našu decu. Ovo će trajati dok broj građana koji žele promene ne postane većinski. Da ne verujem u promene, ne bih učestvovao", ponavlja naš sagovornik rečenicu koja postaje lajtmotiv ovog teksta.

Roditeljska briga i želja da se stvori bolje društvo za one koji dolaze pokreću i Mariju Radovanović:

"Želim da moja deca rastu u ovoj zemlji. Da ovo bude normalna zemlja, dostojna svih nas, u kojoj se poštuju zakoni i Ustav. Na protestima sam od rušenja Savamale i od tada ne prestajem. Koliko god da traje, verujem da nas ima dovoljno da dobijemo pravednu i pravnu državu. Apsolutno verujem, zato sam ovde."

Milutin Milošević u protestu vidi nastavak vaspitanja. Reklo bi se da stariji danas mnogo toga imaju da nauče od mlađih. Da li je to slučaj?

"Od mladih dana učili su me da budem pošten i da se borim za pravdu. Izviđač sam ceo život. Nemam lični interes, u penziji sam, ali sam ovde zbog omladine. Na protestima sam decenijama. U ovoj novoj turi bio sam među prvima, pet dana posle nadstrešnice u Novom Sadu. Od tada svakog dana u Zemunu, na pijačnom trgu. Nema odustajanja."

O trajanju pobune govori trezveno:

"Može da traje, ali mislim da će se oni urušiti sami od sebe. Najvažnije je da uvedemo princip odgovornosti i smenjivosti. U to verujem."

Tu se uključuje i Nemanja Smičiklas, danas profesor, nekada student iz pobune tokom devedesetih:

"Želim da živim u normalnoj zemlji, gde postoji vladavina prava i gde vlast ne bije studente. Na protestima sam od devedesetih, prvo kao student, sada kao profesor. Nadam se da neće trajati dugo, ali verujem da ćemo uspeti. Apsolutno verujem."

A onda dolazi generacija koja ne pamti 9. mart ni ranije studentske proteste, generacija koja "ne spominje prošlost ni bitke daleke", ali zna šta želi i, još važnije, šta ne želi:

"Ne želim da pobegnem. Želim da ostanem u svojoj zemlji i da pokušamo da je popravimo. Na proteste sam išla sa roditeljima, sada idem sama. Godinama sam na ulici. Ne znam koliko će trajati, ali kad se ovoliko ljudi skupi, verujem da može da se desi promena."

"Ako ja mogu sa 70 godina..."

Inženjer Zoran Đajić, uprkos tome što stoji na drugom kraju generacijskog luka, rame uz rame sa daleko mlađima učestvuje u pobuni:

"Ko sedi kući, slaže se da treba da ga gaze. Imam 70 godina, pamtim sve, nikad gore nije bilo. Na protestima sam praktično ceo život. Moramo da budemo optimisti. Apsolutno verujem u promene. Mi smo generacija koja odlazi, vi koji dolazite preuzećete ovu državu."

Promena se već desila u nama. Oslobodili smo se straha.

Psihološkinja Ana Mirković govori o nečemu što se možda ne vidi na prvi pogled, ali menja društvo iznutra:

"Oslobodili smo se straha. Postali smo solidarniji i spremniji da stanemo jedni uz druge. Na protestima sam od 2018, od zagađenja i mini hidroelektrana, pa do studentskih okupljanja. Spremna sam da se borim dok god traje. Verujem da se promena već desila u nama."

Sa njom je saglasna i studentkinja Sara:

"Motiviše me energija ljudi i svakodnevne situacije koje nas podsećaju zašto smo krenuli. Godinama sam na ulici. Ljudi se više ne plaše da kažu gde stoje. Verujem da se svest promenila."

Dragan Obradović govori o zemlji iz koje se odlazi, ali kojoj se vraća:

"Sa dva sina živim u četiri države. Voleo bih da živimo u Srbiji, u sistemu u kojem će moja deca biti ispoštovana. Na protestima sam od 1996. Spreman sam da budem tu dokle god traje. Siguran sam u promene."

Miljana Maričić to naziva borbom za oslobađanje:

"Borim se za oslobađanje ove otete republike. Na protestima sam od početka, i pre studentskih okupljanja. Ovo može da traje do sledećih izbora. Verujem, moraju da se dese."

Ljiljana Marković Krstić podseća da ova zemlja već zna kako izgleda smena vlasti:

"Motivišu me pravda i istina. Na ulici sam od devedesetih. Narodu treba solidarnost i upornost. Kako smo srušili Miloševića, tako ćemo i sada. Verujem."

I na kraju, glumac Nenad Hadži Maričić, koga znamo po igri na "daskama koje život znače", ali i po stažu u borbi koju vodi na ulicama širom Srbije, vraća priču na reč koja se u ovoj zemlji uporno potiskuje, istinu:

"Borba je za istinu, ne samo za pravdu. Kad je laž očigledna, nema dileme šta treba činiti. Dok oni govore milijardu puta laži, mi moramo da odgovorimo istinom. Na protestima sam otkad je ova ekipa na vlasti. Ovo će trajati dok se svi ne probudimo, ali da ne verujem, ne bih se borio."

Šest godina Nova.rs beleži život u ovoj zemlji. Poslednjih godinu i po dana pišemo o ovim, ali i o svim drugim ljudima koji su lica pobune i borbe za bolju budućnost. Pišemo o njihovim razlozima, njihovoj upornosti, njihovoj spremnosti da od Srbije naprave bolje društvo.

Bićemo tu i dalje.

Jer naša poruka od početka ostaje ista - tu smo zbog vas.