0
Ako vas u skorije vreme nije dotakla nečija ljudska priča, borba za goli život ili humani gest, onda će vas, sigurni smo, heroina Silvana Veselinović iz Jagodine razdrmati i naterati da razmislite šta je svrha života. Jer Silvana, hrabra i požrtvovana majka dvoje dece, bila je ispunjena žena u svakom pogledu, a kada je rekla da želi da usvoji devojčicu sa Daunovim sindromom, mnogi su joj uputili reči: "Što ti to treba?". Njoj nije trebalo, ali želela je da pomogne tada trogodišnjoj Uni koju su roditelji ostavili u Zvečanskoj i da joj pruži dom, ljubav i pažnju. I uspela je. Silvana je jedina žena u Srbiji koja je usvojila devojčicu sa Daunovim sindromom.
Kada smo pozvali Silvanu i pitali je da li bi želela za naš portal da govori o svojoj priči, odgovorila je ushićeno: „Naravno da želim. Volela bih da ceo svet, a ne samo Srbija, čuju i upoznaju moju Unu. Ona je jedna divna devojčica puna ljubavi i topline i ona zaslužuje da je svi vide jer dugo je bila skrivana“.
No, da krenemo ispočetka – kako je Una, koja sada ima 15 godina, dospela u porodicu Veselinović.
Silvana i njena porodica žive u Jagodini. Oduvek su svi učestvovali u humanitarnim akcijama, pa je tako Silvana često volela da obraduje decu iz Zvečanske paketićima za Novu godinu. I tada je spazila devojčicu sa Daunovim sindromom, koja je bila poput deteta od godinu dana, iako je imala malo više od tri godine.
PROČITAJTE JOŠ:
0
0
0
„Nikada neću zaboraviti taj dan kada sam je videla. Ona sva mršava, neuhranjena, ne razgovara, ne hoda samostalno, a ima tri godine. Apsolutno ništa nije znala. Ja sam od nule krenula s njom, zapravo od minus beskonačnosti. Dobila je i leukemiju, srećom bila je virusna, ali trebalo je vremena da se izborimo sa svim problemima. Trebalo je puno ljubavi da je naučimo da žvaće hranu, da sedi, da piški na nošu. Sedam godina sam ustajala na svakih sat vremena tokom noći, da bih je stavljala na nošu. Prvo sam postala njen hranitelj, kasnije staratelj, pa potencijalni usvojitelj i na kraju roditelj. Sam proces usvajanja trajao je dosta dugo“, priča ona.
Silvana je radila u jagodinskom Gerontološkom centru, ali kada je donela odluku da preuzme brigu o Uni, dala je otkaz.
„Napustila sam posao jer sam prosto morala da se posvetim Uni. Išla sam i na razne obuke i edukacije u Beograd kako bih od stručnih ljudi naučila kako treba da pomognem Uni, kako da se ponašam prema njoj s obzirom da ima poteškoće u razvoju. Svaki roditelj koji ima takvo dete treba da radi ne samo na detetu, nego i na sebi. To je jako važno za njegov razvoj jer Bog takvoj deci nije dao život da budu zatvorena u četiri zida zato što su drugačija. Treba da žive kao i svi mi“.
Išla je i u vrtić, pola dana je provodila sa decom sa posebnim potrebama, a ostatak sa zdravom decom. A onda su u jednom trenutku otišle u Francusku.
„Tamo smo živele tri godine, shvatili smo da su tamo bolji uslovi za nju nego ovde, njen napredak i odrastanje išao je lagano, a kako je moj suprug malo tamo, malo u Srbiji, to nam je bila dobra opcija“.
PROČITAJTE JOŠ:
2
1
0
Kada je, priseća se, saopštila suprugu da bi volela da bude hraniteljka jednoj maloj devojčici s Daunovim sindromom, on joj je pružio maksimalnu podršku, iako su tada imali sina od 20 godina i ćerku od 15.
„On zna kakav je bio moj život. Živela sam bez roditelja, imala sam jako teško detinjstvo, usvojena sam kao beba, tako da sam se, videvši Unu, setila sebe i prosto sam osetila da ja treba da uzmem tu devojčicu kod sebe i da pokušam da je usrećim. I mislim da sam uspela jer sam srećna i zadovoljna zato što je i Una zadovoljna“, kaže ponosna Silvana.
Naravno, kao i u svemu, tako je i kod Silvanine odluke bilo različitih komentara, pa čak do onog „Zašto ne usvojiš neko drugo dete?“.
„Pitali su me želim li neko drugo dete, a ja sam želela samo Unu. Pa su me zapitkivali dokle je čuvam, koliko dobijam para za nju, šta će mi ona kada imam svoju decu… Baš razno. Meni Una nije teret, ona je moje zadovoljstvo. Ja sam navikla da živim s njom i sjajno nam je. A mnogi su me osuđivali kao da sam počinila neko krivično delo. Sećam se, kada sam se pohvalila koleginicama s posla da sam dobila rešenje o totalnom usvajanju, gledale su me bledo. Rekoh im: ‘Sram vas bilo, pa ja večeras pravim žurku da proslavim“.
Danas je, kaže, situacija mnogo drugačija. Una je dosta samostalna, što je i bio Silvanin cilj.
„Ona sama ide u školu za decu sa oštećenim sluhom i govorom, nastavnici rade s njom, veoma smo zadovoljni. Izađe sama u parkić, ode do prodavnice… IQ joj je porastao na 60, što nam pokazuje da smo na dobrom putu, iako ona ima mali fond reči. Znate kako, naša porodica je jako velika, a to je ono što je Uni najpotrebnije. Svi zajedno živimo, idemo u bioskop, zoološki vrt, u Akva park… Vreme provodimo zajedno i Uni to prija“.
Una je jedna tiha, mirna i dobra devojčica koja, kako priča Silvana, nikada ne plače, pa čak ni kada je došla u njihovu tada nepoznatu porodicu.
Ona ne zna da Veselinovići nisu njeni pravi roditelji, a Silvana smatra da je to najmanje važno.
Njeni biološki roditelji odrekli su se roditeljskog prava nad njom, naglašava ona.
„Zašto bi morala da zna? Ne mora jer ona će zauvek ostati kod nas. Ja sam pozvala njene biološke roditelje kako bi mi potvrdili da se neće predomisliti i u nekom trenutku tražiti Unu. Rekla sam im da ne želim da budem njena hraniteljka, nego da joj budem majka. Oni su se složili i da bih ja pokrneula postupak, oni su se odrekli roditeljskog prava. Prosto je takva procedura“.
Za kraj razgovora, Silvana kaže da je najvažnije da Una može da se brine sama o sebi kada nje i njenog supruga više ne bude bilo.
„Umrećemo jednoga dana, a ona mora da zna sama da bine o sebi. Zato sam rano i počela da je osamostaljujem, da je šaljem u prodavnicu, pa je pratim preko satića-smartića. Danas ima dosta tehnologije, samo je treba na pravi način iskoristitit. Tako da mi je žao što porodice ne usvajaju decu s posebnim potrebama i ne učine njihov život lepšim jer njima samo treba porodica. Nikako bogatstvo, niti raskoš, samo porodica i ljubav“, kaže ova plemenita žena.
BONUS VIDEO: „Najveća želja mi je da me dočekaju na balkonu Skupštine grada“: Tijana je šampionka i u ringu i na poslu, ona razbija sve predrasude
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare