Sestra Dragana je posle 25 godina staža u srpskim bolnicama morala da ode u Nemačku: Objasnila nam je kome za to može da zahvali

Punih 25 godina Dragana je radila kao medicinska sestra, nakon završene srednje i Više medicinske škole. Međutim, situacija sa kadrovima u zdravstvenim ustanovama Srbije drastično se promenila, što je nju i njene kolege primoralo da odu, ne samo sa klinika u kojima su bili zaposleni, već i iz naše države.

“Kao glavna sestra u operacionoj sali, nisam dozvoljavala da sa nama na hirurgiji rade prekvalifikovani kadrovi, jer je to bilo isuviše rizično. Oni su strašno sujetni i iskompleksirani jer znaju koliko ne znaju, pa je sa njima nemoguće normalno raditi. Zbog toga trpi stručno i iskusno osoblje, a najviše pacijenti. Te ljude zaista nisam mogla da oslovljavam sa ‘kolege’ i zato sam postala omražena i zato što nisam htela da se mešam u politiku, niti da se smeškam onima koji su zapošljavani preko političke linije, a kojih je bilo sve više”, priča Dragana.Kada je stigla u Nemačku, vrlo brzo počela je da radi u operacionoj sali i shvatila da su oko nje samo stručni kadrovi.

“Lično sam proverila da li ovde prolaze prevalifikovani zdravstveni radnici i rečeno mi je da ne postoji način da se oni zaposle. Nemci su meni tražili sve diplome, čak i fond časova koji sam imala u srednjoj i na Višoj školi. Međutim, to ne sprečava prekvalifikovane medicinske sestre i tehničare iz Srbije, da se i dalje preko agencija prijavljuju za posao u nemačkim bolnicama, ali svaki put budu odbijeni, jer Nemcima trebaju školovani kadrovi”, naglašava Dragana, koja u gradu Vormsu (Worms), blizu Frankfurta, živi sa suprugom i ćerkom.

U Nemačkoj joj je najteže palo to što nije znala jezik, ali je to nije sprečilo da brzo počne da radi sa hirurzima.“Moje znanje nemačkog bilo je jezivo, ali sam posle tri nedelje, bez obzira na to, primljena da radim u operacionoj sali, jer kad su lekari videli da mogu da uradim otvoreni stomak, to im je bilo dovoljno, iako ne znam kako se ti zahvati kažu na nemačkom. Naše sestre su ovde toliko cenjene da ljudi u Srbiji ne bi verovali. Srbi drže celu salu za anesteziju, svi instrumentari su iz Srbije. Samo u operacionoj sali nas je osmoro, a naš jezik čuje se svuda na klinici, jer nas je ukupno sigurno preko 30.”, naglašava Dragana.U Nemačku, ističe, nije otišla zbog para.

“Nikada mi novac nije bio problem, ni motivacija za odlazak. U Srbiji sam radila na dva radna mesta i imala dovoljno para, ali nisam mogla više da se izborim sa prekvalifikacijama i političkim kadrom koji nas je gušio. U Aranđelovcu je sada sređena i opremljena bolnica, ali nažalost u njoj nema ko da radi i tek neće imati, jer stručni ljudi odlaze”, kaže ova medicinska sestra.

Zahvalna sam prekvalifikovanima, ali i vlasti u našoj zemlji, kao i propalom zdravstvenom sistemu, jer su me naterali da odem u Nemačku.

“Moja ćerka je sa 16 godina perfektno naučila nemački i super se ovde snašla, kao i suprug koji radi kao vozač i ima odličnu platu. Presrećni smo.

Ovde je potpuno drugačija atmosfera, kolege iz Nemačke kada vide da neko nešto ne zna ili ne razume, sve objasne i kažu ‘hvala što ste došli da nam pomognete jer nemamo dovoljno sestara’. Ima i ovde loših ljudi, ali su neprimetni jer su malobrojni. Čak su mi doktori naglasili da im ne persiram, ne dozvoljavaju mi, jer kažu, mi radimo isti posao. To je u sujetnom zdravstvu u Srbiji nezamislivo. Žao mi je samo što u našoj zemlji nemamo uslove kao Nemci, jer su naši lekari daleko spretniji, iskusniji i čini mi se inteligentniji. Pre neki dan su ovde tri i po sata sanirali čoveku tetivu, a mi u Srbiji to uradimo za pola sata perfektno, sa daleko manje opreme i ljudi. Oni ovde sve bacaju, a mi sterilišemo i iznova upotrebljavamo do maksimuma. U Aranđelovcu smo krpili gaze, sterilisali makaze, dok oni sve to bace posle jednog korišćenja, odnosno jednog pacijenta. Nekada se zapitam, gde bi nama bio kraj da imamo uslove i sredstva kao Nemci?” pita se Dragana.

Nikada neću biti Nemica.“Ja sam Srpkinja, koja je u Nemačku došla silom prilika sa 45 godina, sa mužem i detetom, kako bismo konačno vodili normalan život. Važno mi je da ćerka dobije nemačke papire, a ja nikada neću uzeti njihovo državljanstvo, ne treba mi. Sa tri dežurstva, koja traju 24 sata, plus normalne smene prva ili druga, po osam sati, mesečno zaradim 2.500 evra. Meni je to sasvim dovoljno, mogla bih i više da radim, za dodatni novac, ali nisam došla ovde da umrem od posla. Muž ima odličnu platu kao vozač i lepo živimo. Mogli bismo za svaki praznik da putujemo na neka egzotična mesta, ali naše najegzotičnije i najdraže je Srbija. Kad god stignu praznici, ne mogu da dočekam da odem kući i ponovo vidim sva ona draga lica u mojoj porodici i među prijateljima, koji mi svakoga dana nedostaju”, sa osmehom kaže Dragana, dok se pakuje za put u Srbiju, gde će provesti predstojeće uskršnje praznike.BONUS VIDEO: Radica Ilić: Medicinske sestre odlaze da sačuvaju živu glavu

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=radicailimedicinskesestreodlazedasauvajuivuglavu-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2599770"]