Globalni uticaji, promena bezbednosne situacije u Evropi i okolnosti u okruženju, neminovno, utiču na bezbednost Srbije, njenu percepciju ugrožavanja i pristup pripremama i sprovođenju zaštite vitalnih vrednosti i interesa države i društva. Ako su, prvenstveno, bezbednosni izazovi, rizici i pretnje osnova za donošenje strateških odluka u sistemu odbrane, pa i odluke o vraćanju obaveze služenja vojnog roka, građani treba da znaju, pored ostalog, zbog čega se Ministarstvo odbrane (MO) i Vojska Srbije (VS) nalaze pred nezanemarljivim kadrovskim iskušenjima i koje okolnosti su dovele do toga da je sve teže obezbediti adekvatnu kvantitativnu i kvalitativnu popunu organizacijskih celina MO i vojske.
Autorski tekst Petra Radojčića, generala-potpukovnika u penziji
Pre dvanaest godina, profesionalizacija VS je zaustavljena, a ni reforma sistema odbrane (koji je deo sistema nacionalne bezbednosti) nije okončana, do dana današnjeg. Nakon obustave obaveze služenja vojnog roka, osim stvaranja aktivne reserve, zanemarena je i organizovana priprema (sposobnih) građana za odbranu zemlje i delovanje u ratu i svim kriznim i vanrednim situacijama u miru, na zaštiti stanovništva, privrede, materijalnih i kulturnih dobara i životne sredine. Zašto, ako je u pitanju obaveza svih njenih građana, uključujući i “izabrane” predstavnike naroda koji vrše vlast?
Skoro deceniju, efekti politike odbrane svode se na „eksperimente“, zavisnije od dnevnopolitičkih okolnosti nego od uticajnih činilaca. Toliko vlast o smislenosti odluka od strateškog značaja “debatuje” sama sa sobom, ignorišući realnost globalne bezbednosne neizvesnosti, međunarodnu zajednicu i odnose u njoj, kao i stručnu i opštu domaću javnost. Eventualni prekid obustave obaveze služenja vojnog roka joj je jedna od “dežurnih” tema koja, izvesno – opet, pleni pažnju građana Srbije i regiona, ali je i povod za spekulacije i uopštavanja ličnih (pr)ocena, mišljenja i tumačenja, što je rezultat nepostojanja konzistentno definisane i postojane državne politike.
Ne postoji dilema ko je odgovoran za stanje u kojem su se našli MO i VS, ali i druge snage i subjekti sistema odbrane, sistema unutrašnje bezbednosti, obaveštajno-bezbednosnog sistema i drugih subjekata od značaja za nacionalnu bezbednost koje državni zvaničnici, gotovo, ne spominju, a trebali bi. To su najviši nosioci zakonodavne i izvršne vlasti koji izbegavaju neželjene teme ili okupiraju pažnju građana obmanama i informacijama o “istorijskim” postignućima u svim oblastima, pa i u oblasti odbrane. U tome prednjači predsednik Republike Srbije koji, neretko i prenaglašeno, ističe potrebu ulaganja u materijalne resurse – nabavku naoružanja i vojne opreme, dok su mu ljudski resursi na margini interesovanja (ako se, od nedavno, izuzmu pripadnici specijalnih jedinica).
Javnost je uskraćena za pojašnjenja: 1) mogu li regruti unaprediti operativne sposobnosti VS i odgovoriti višedimenzionalnim bezbednosnim ugrožavanjima; 2) da li je i u kojoj meri obezbeđeno integrisano angažovanje svih odbrambenih potencijala države; 3) može li se u 21. veku opstati izvan kolektivnog sistema bezbednosti; 4) zbog čega još nije uspostavljen sistem ranog upozoravanja u vanrednim situacijama (Nacionalni i četiri regionalna centra 112) koji bi trebao da ubrza reagovanje i obezbedi efikasnost hitnih službi; 5) šta je sa civilnomo dbranom (CO) – ima li je u praksi i ko njom upravlja (a deo je sistema odbrane); 6) kada će se razviti (još nedovoljno definisan, ne razrađen i ne proveren) koncept “totalne odbrane”; 7) itd.
Pročitajte još
Normativno, strukturno i funkcionalno uređenje sistema odbrane, kao i sistema nacionalne bezbednosti, u celini, posao je od strateškog značaja. Razlog za nadu da će se isti (konačno) urediti dao je, upravo, čovek koji se za sve pita i o svemu odlučuje – predsednik države, izjavivši (2019.godine) da će “naša zemlja, na pametan način, razvijati kompletan sistem odbrane“. No, pomaka nema, što navodi na zaključak da se ozbiljna pitanja “razmatraju” na nehajan način i da vlast zanemaruje svoju odgovornost za nesređeno stanje, pogotovu za štetne efekte nepotizma i negativne selekcije kadra tokom proteklih 12 godina.
Primera radi, kroz MO je prodefilovalo sedam ministara (očekuje se osmi), što nepovoljno utiče na stvaranje pouzdanog, a samoodrživog, sistema odbrane. Pri tom, treba imati u vidu da njegova reforma mora biti sastavni deo šireg društvenog preobražaja i da je to skup, sveobuhvatan i dug (stalan) proces. Prihvatajući ulogu “vrhovnog komandanta”, predsednik bi trebao da zna – čak je i Karl fon Klauzevic (pruski general i vojni teoretičar), u XIX veku, smatrao da ratna teorija mora uzeti u obzir i ljudski faktor, jer se umetnost ratovanja mora baviti svakodnevnim životom, ali i moralnom snagom nacije i pojedinca. Znači, bez brojnosti, obučenosti i morala građana (u uniformi ili bez nje) nema odvraćanja, niti odbrane od oružanog, ali i neoružanog ugrožavanja.
U celokupnoj situaciji, nezanemarljiv je doprinos izostanku napretka u ključnim oblastima onih koji su i do 2012. godine bili deo vladajućih struktura, obavljajući odgovorne funkcije u državnim organima, organima državne uprave, javnim preduzećima,… a i još uvek ih obavljaju. U međuvremenu, za manjkavost i sopstvenih rezultata odgovornost svaljuju na “bivši režim”. I onda su činili, a i sada čine, više na rečima nego na delu. Nisu izuzetak ni pojedini penzionisani, ali i aktivni, visokopozicionirani, pripadnici MO, VS i MUP-a. Sa promenom okolnosti, lični interesi su im postali primarni.
Zaokret vlasti, u poimanju nacionalnih i interesa društva, je moguć ukoliko postoji volja i iskrena namera da se nadoknadi propušteno. Za početak, potrebno je formiranje interresorne radne grupe koja bi sagledala i razmotrila sve činioce koji su od uticaja na izradu novih strateško-doktrinarnih dokumenata, prvenstveno Strategije spoljne politike RS, Strategije nacionalne bezbednosti RS i Strategije odbrane RS, ali i izmene i dopune normativno-pravne regulative. Istim, pored ostalog, stvoriti uslove da se u sastavu MO formira organizacijska jedinica – organ za rukovođenje CO i da se CZ organizuje, priprema i funkcioniše kao deo sistema odbrane i u mirnodopskim uslovima, ne samo u ratnom i vanrednom stanju, kako propisuje Zakon o odbrani. Pri tom, imati u vidu – da bi se, na efikasan način, odgovorilo na različite vrste opasnosti, koncept aktivne reserve potreban je i civilnoj zaštiti.
Za pozitivan pomak, nužno je shvatanje suštine na najvišim nivoima odlučivanja. Bezbednost zemlje nije utemeljena, prevashodno, na opremanju i pripremama za odbranu od spoljne agresije, obzirom da se savremene pretnje ne mogu neutralisati na granici i samo vojnim sukobljavanjem. Neophodna je posvećenost i izgradnji kapaciteta za odgovor na krize, kao i spoznaja da je uspešnost reforme sistema nacionalne bezbednosti u direktnoj zavisnosti od stepena razvoja ekonomije, demografskog stanja, društvene i političke stabilnosti, ali i izgrađenosti i funkcionisanja institucija.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare