Nije li EXPO 2027, za građane Srbije, još jedan put u neuspeh?

Piše: Petar Radojčić, general-potpukovnik u penziji i potpredsednik SDSBrojni pokazatelji o ekonomskom rastu, prisustvu sive ekonomije, energetskoj zavisnosti, odnosu prema prirodnim resursima i životnoj sredini, stanju agrara, zdravstvenom stanju stanovništva,...) ukazuju da je Srbija na margini Evrope.Boljitak se ogleda, samo, u statističkim manipulacijama, ali ni one ne pomažu kada nam priroda „okrene leđa“, kao što to čini ovih dana, ali i proteklih godina. Što se Beograda tiče, ako se razmatra kvalitet života u njemu (infrastruktura – kvalitet putne mreže i objekata za zaštitu od štetnog dejstva voda, prilagođenost osobama sa invaliditetom,…, javni prevoz, zdravstvena zaštita, životna sredina – aero zagađenje, nedostatak drveća, zelenih površina, ekološke infrastrukture,…) i on je na dnu lestvice evropskih gradova.Sagledavajući faktičko stanje u Srbiji i "projektovanu" budućnost, nije teško doći do spoznaje koliko republička vlast (ali i vlasti u Beogradu, Novom Sadu, Nišu,…) vode računa o potrebama građana.Pažnju, svakako, (pored ostalog) zavređuje započeta organizacija međunarodne specijalizovane izložbe EXPO 2027. – po svoj prilici, još jednog projekta za (samo)promociju, ali i za skrivene troškove.

Niz problema koje je potrebno rešiti nije omeo vlast da se upusti u nadmetanje za organizaciju navedenog događaja. Na njeno zadovoljstvo, Srbija je, u jakoj konkurenciji, “pobedila” predstavnike Argentine, SAD, Tajlanda i Španije. Čestitke stižu sa svih strana. Da li se radi o velikoj pobedi sa prevelikom cenom (sa)znaćemo tokom predstojećih godina i decenija.Na ishod konkursa se više ne može uticati, ali na tokove novca može i mora, ukoliko prevlada javni interes.Manifestacija "Igra(j) za čovečanstvo – sport i muzika za sve“ je, prema slavodobitnom kazivanju predsednika Srbije Aleksandra Vučića, te ministara Malog, Vesića, Momirovića,…, najveći građevinski poduhvat, u ovom delu Evrope i fenomenalna prilika za priliv novca, investicije koje će se (višestruko) vratiti, nova radna mesta, “procvat” ugostiteljstva, hotelijerstva, nacionalnog avio-prevoznika (koji će utrostručiti broj putnika?), rast zarada,… i šansa za budućnost Srbije. U Beogradu će, osim novog sajamskog prostora (među dva najbolja u Evropi?) i nacionalnog stadiona (koji će biti lepši od “Alijans arene” u Minhenu?), “morati” da se izgradi 120 -130 hotela, kako bi se stvorile mogućnosti za prihvat, oko, tri miliona gostiju, iz preko 100 zemalja(?). U okviru i za potrebe manifestacije koristiće se i električna vozila bez vozača.(Pre)ambiciozno je, mora se priznati. Ali, od ovog i sličnih državnih (megalomanskih) “razvojnih projekata” i šansi koje obećavaju preporod, poput “Er Srbije”, “Beograda na vodi”, “Linglonga”, “Rio Tinta”,…, zatim prenamene poljoprivrednog u građevinsko zemljište, netransparentnih finansijskih ulaganja u naoružanje i vojnu opremu, putnu infrastrukturu, razne rekonstrukcije,…, slobodnoumne građane ove zemlje boli glava i podilazi jeza.Neki imaju i utisak da im se vređa inteligencija, jer se javnosti predočava da je organizacija “razumljivo skupe” izložbe velika čast za Srbiju, da će Beograd, tokom trajanja najvećeg događaja, ikada organizovanog na ovim prostorima, biti centar sveta, a kompleks „generator budućih promena u okruženju” i “revolucija na polju nekretnina”. Da li je to dovoljno za optimizam? Sudeći po brojnim neispunjenim obećanjima – nije! Naprotiv!Ako je samo za pripremu i promociju kandidature, pod pokroviteljstvom Međunarodnog biroa za izložbe (BIE), izdvojeno više od milion i po EUR budžetskih sredstava, javlja se dilema da li je, bez prethodne tehno-ekonomske analize opravdanosti, procenjena vrednost poduhvata (za sada, 12 milijardi EUR?) realna i dugoročno isplativa, imajući u vidu već najavljene arhitektonske izmene, projekte koji će pratiti “Expo” (izgradnja železničke pruge, novog mosta na Savi, prirodnjačkog muzeja, muzejske četvrti, zgrade Beogradske filharmonije, velikog akvarijuma,…), moguće naknadne radove, činjenicu da kapitalne investicije “prati” korupcija (na svim nivoima) i sl. Shodno tome, upitna je ozarenost državnog vrha u pogledu očekivanog benefita od manifestacije, ako se zna da su efekti ovakvih događanja (unapred) teško merljivi.Imajući u vidu primere finansijskog kraha EXPO-a u Hanoveru (2000.g.) i Milanu (2015.g.), preostaje da se uverimo šta će biti kada se spuste zavese, nakon isteka tri meseca sporta i muzike. Hoće li preduzeće “Expo Beograd 2027” i kompleks moći da opstanu ili će ovo biti još jedan put do neuspeha?Kako se ne zapitati – da li su, u zemlji sa siromašnim dohodkom i rastućim zaduženjima, izgradnje novih stadiona, hotela, paviljona, ugostiteljskih i komercijalnih objekata, te izmeštanje Beogradskog sajma (zarad Beograda na vodi),… prioritet u odnosu na stvaranje uslova za energetsku stabilnost, zaštitu životne sredine, bolju zdravstvenu zaštitu, rešavanje demografskih problema, investiranje izgradnje novih i adaptacije postojećih mostova, pruga, vrtića, škola, bolnica,… uređenje vodotokova, pošumljavanje, “oživljavanje” poljoprivrede (zemljoradnje i stočarstva),…itd, itd? Nije li ovo još jedan „projekat od nacionalnog značaja“, sa tajnim skrivenim detaljima, kojim se građanima skreće pažnja sa aktuelnih afera, ekonomskih, socijalnih, bezbednosnih,... problema i teške geopolitičke situacije u kojoj se zemlja nalazi?Za ovu i svaku narednu vlast, prioritet mora da bude o(p)stanak građana i vraćanje smisla životu u Srbiji, a ne održavanje na vlasti falsifikovanjem prošlosti, netransparentnim trošenjem budžetskih sredstava za „magične projekte“, obećavanjem svega i svačega i ad-hoc populističkim merama!***