Najteže obolela deca iz Srbije ostavljena na cedilu: Raskinut ugovor koji im je bio šansa za život

Najviše pacijenata u Srbiji čeka na presađivanje tkiva rožnjače, čak 50 čeka jetru, a više stotina srce i bubrege, dok 30. dece čeka da dobije nove organe.Podsetimo, početkom 2018. između Ministarstva zdravlja i Nacionalnog centra za transplantaciju Italije, potpisan je Protokol o saradnji u oblasti doniranja i transplantacije organa, koji je, do nedavno, omogućavao pacijentima iz Srbije, među kojima je bilo najviše dece, koja se bore za život, da novi, zdrav organ dobiju u Italiji.Protokol je predviđao razmenu, tačnije, iz Srbije je u Italiju trebalo srazmerno slati određen broj organa. Kako je naša zemlja u ogromnom deficitu sa donorima, još od početka pandemije kovida, ovaj Protokol je nažalost – raskinut, jer im nismo slali naše organe.“Ti ugovori su nažalost prekinuti, jer mi nemamo donore, ne možemo da uzvratimo drugim zemljama. Zato apelujem na sve građane da razmisle o ovoj temi”, kaže za “Novu” Mladen Todić, predsednik Udruženja “Zajedno za novi život”.

Dok je Srbija bila član Eurotransplanta imala je jednu transplantaciju u 10 dana.

“Na našim listama čekanja su deca, koju smo ranije slali u inostranstvo, ali sad kad mi nemamo organe da pošaljemo drugima, ne možemo da očekujemo ni da naši pacijenti budu na tuđim listama. Pandemija je presekla ove intervencije u celom svetu, s tim što su se druge zemlje brže oporavile od nas”, kaže za “Novu”, dr Saša Knežević, anesteziolog i koordinator za transplantaciju Urgentog centra Univerzitetskog kliničkog centra Srbije (UKCS).

Tužna činjenica je da je u Srbiji za više od godinu dana urađena samo jedna kadaverična transplantacija.“Naši građani teško se odlučuju da potpišu saglasnost za doniranje organa, kada im član porodice premine, usled moždane smrti. Takođe, ne pridaje se ni dovoljno pažnje u javnosti ovom humanom činu, iako se zna da samo jedan donor može da spasi osam do devet života”, naglašava doktor.Italija je do skoro preuzimala komplikovane i najteže pacijente iz Srbije kojima je bila potrebna transplantacija, pre svega pluća, ali ta saradnja više nije moguća i naši pacijenti sada mogu samo da čekaju, a njima je svaki dan zlata vredan.Porazno saznanje je da su deca iz Srbije činila najveći broj pacijenata koji su transplantirani u Italiji.Dok je Protokol važio, u Italiji je transplantacija organa u proseku godišnje rađena kod troje do petoro dece iz Srbije, a radila se u Univerzitetskoj dečijoj klinici u Bergamu, koja je jedna od najboljih u ovoj zemlji.

„Postoje tragedije kada ne možemo da spasemo ljudske živote, kada bolest ili povreda budu jače od nas. Dešava se tako da imamo slučajeve kada mladi ljudi, posle krvarenja u mozgu, postaju moždano mrtvi. To je velika tragedija za nas lekare, a naročito za njihove porodice. Oni, međutim, na neki način mogu da pomognu drugim ljudima, da ostave trag u svom životu. Oni mogu pomoći porodici da se njihova tragedija ne umnožava i da spreče da se druge dogode, tako što će njihovi zdravi organi biti transplantirani pacijentima kojima su potrebni, kako bi ozdravili i nastavili da žive, a oni su im jedina šansa, jedini vid izlečenja“, objašnjava dr Knežević.Transplantacija predstavlja najznačajniji oblik medicinske pomoći.„Onda kada pacijentu ne možemo pomoći ni na jedan drugi način osim transplantacijom organa, najbezbednije je uzeti ih sa mrtvih ljudi, tačnije od pacijenata koji su umrli pod okolnostima saobraćajnog traumatizma ili zbog spontanog krvarenja u glavi, a koje nismo uspeli da spasimo. Njihovi organi mogu spasiti i do devet obolelih ljudi. Saglasnost porodice preminulog, za transplantaciju organa, je najveći humani gest čoveka, kojim prevazilazi svoju ličnu tragediju da bi sprečio drugu, i omogućio da taj neko, ko mu je drag i koga je izgubio, na neki način nastavi da živi u drugim ljudima i održava sećanje na osobu koju je izgubio“, priča doktor.

Pre nekoliko godina javnost je uzburkala vest o bebi kojoj su presađene rožnjače.„Sećam se da me je tada pozvao doktor Milenko Stojković sa Očne klinike i rekao mi da je rođena beba kojoj, ako se odmah ne presade rožnjače, ostaje doživotno slepa. U saradnji sa kolegama iz bolnice ‚Sveti Sava‘, uspeli smo u roku od šest sati da dobijemo rožnjače. Hitnom intervencijom transplantirali smo ih ovoj bebi i spasili joj vid“, seća se doktor ovog napetog slučaja.Međutim, u mnogo težoj poziciji su pacijenti koji umiru i kojima je svaki dan neizvestan.„Zabrinajvaju me pacijenti čije je vreme oročeno. To su oni koji čekaju jetru, pluća, bubreg, srce. Za njih moramo da nađemo organe što pre i da ih vratimo njihovim porodicama, da im produžimo život, da im pomognemo, a to ne možemo bez donora. Porodicama na Balkanu najvažnije je da objasnite da je osoba koja je moždano mrtva, zaista umrla i da se više nikada neće probuditi, a da njeni organi mogu da spasu živote“, naglašava dr Knežević.

Važno je, ističe on, i da ljudi vrate poverenje u lekare.„U malim mikro sredinama u našoj zemlji, ljudi su preplašeni. Njih je strah da se telo pokojnika ne skrnavi, a rezovi koje pravimo za vađenje irgana su daleko manji od mnogih operacija, a posebno od obdukcije. Za rožnjaču se recimo uzima samo površinski sloj oka, a ne celo oko, kao kad oljuštite jedan sloj luka. Sa transplantacijama smo nekada išli u korak sa svetom i cilj nam je da se vratimo na taj put. U našoj zemlji je iz dana u dan sve više ljudi na dijalizi, a ne možemo da im pomognemo nikako drugačije osim transplantacijom organa. Nažalost, ta intervencija nemoguća je bez donora, a njih nema. Zato molim naše građane da svi zajedno prevaziđemo predrasude i da pokušamo, da u trenucima koji su najteži, kada smo izgubili naše najmilije, budemo hrabri i saosećajni i da pomognemo onima kojima se pomoći može, jer nikad ne znamo kada će nama zatrebati takva vrsta pomoći“, apeluje dr Knežević, i naglašava da je u životu mnogo veća šansa da čoveku zatreba organ, nego da postane donor.

“Neustavni” Zakon o presađivanju organaPredsednik Udruženja "Zajedno za novi život" Mladen Todić, kojem je pre šest godina presađena jetra, kaže da je dodatni problem koji je uticao na zaustavljanje transplantacionog programa i pravne prirode, odnosno to što su neustavnim proglašene odredbe Zakona o presađivanju organa po kojima su svi građani potencijalni donori, ukoliko se za života ne izjasne drugačije.“Građani Srbije treba da razumeju koliko je važna tema donorstva, jer od njihove saglasnosti, humanosti i empatije, zavisi stotine života od najmađih do najstarijih. Zbog toga je naše Udruženje pokrenulo kampanju ‘Još si mi trag’, jer bez medija i podrške Ministarstva zdravlja, crkve i nevladinih organizacija nije moguće da se glas pacijenata čuje”, kaže za “Novu” Mladen Todić.Podsetimo, u Srbiji se transplantacije rade u kliničkim centrima u Beogradu i Nišu, kao i u Kliničkom centru Vojvodina.BONUS VIDEO

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=drradmilablagojevilaziiivanajoviodpoetkagodine0transplantacijausrbiju-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3660760"]