Marija je imala 16 godina kada joj je amputirana noga: Ipak, završila je fakultet, bavi se sportom i radi kao model

Život je za neustrašivu Mariju Matić iz Kosjerića imao potpuno druge planove.

Umesto da živi kao i njene vršnjakinje, Marija je dobila "šamar realnosti" i u najlepšem tinejdžerskom dobu ostala bez noge. Većini ljudi bi tako nešto oduzelo volju za životom, ali ne i njoj.

Marije Matić nije stao tog dana.

Bolna dijagnoza

Jednog dana te 2012. godine, Marija je pala i povredila koleno. Dobila je otok iznad kolena, koji je i nakon oporavka ostao. To je bio alarm za proveru.

"Kada sam pala, znala sam da nije bezazleno. Povredila sam se ozbiljno. Onda su i lekari videli da otok ne spada, poslali su me na rendgen gde su videli da u kolenu 'ima nešto', priseća se Marija.

Lekari su, nastavlja ona, tražili da se uradi biopsija.

"Biopsija je pokazala ono najgore -  da imam karcinom kostiju. Ja ništa nisam znala u tom trenutku. Moji roditelji su znali sve i kada su mi rekli, isprva nisam ni bila svesna šta se dešava. Budući da se u našoj kući nikada nije spominjala ta bolest, nisam ni znala sa čim se borim. Pitala sam mamu hoću li ostati bez kose. Videla sam samo suze u njenim očima".

Usledio je dug i težak period za Mariju. Ipak, ona je bila sve jača.

"Videla sam u bolnici decu koja su bez kose. Tada sam postala svesnija da moja bolest nije naivna. Dobila sam hemioterapiju. Ipak, nakon dva odlaska, bolest je uznapredovala i to rapidno. S obzirom na to da su mi doktori rekli već na početku da može doći do toga da mi amputiraju nogu, kada je u pitanju život - ne možeš da biraš. A pošto terapije nisu pokazale očekivane rezultate, amputacija noge je bilo jedino rešenje u tom trenutku jer je situacija bila veoma ozbiljna."

Iako joj je opala kosa, a bolovi koje je trpela bili su nesnosni, Marija nije padala u očaj.

"Bila sam jaka zbog mojih i zbog sebe. Veliku podršku imala sam od prijatelja koje sam upoznala u bolniic, sa kojima sam delila istu bol. Držali smo se zajedno i čekali da sve to prođe. Ona najteža odluka morala je da se donese. Amputacija noge. Bila sam jaka, jer su me svi lekari lepo pripremali za to, psiholozi i svi mogući su razgovarali o tome, tako da sam ja to lakše prihvatila. Sećam se da sam na tri sata pila trodone i metadone, ti bolovi su abnormalni, kako prestaje dejstvo leka ja tražim novi lek".

U danima nakon što je ostala bez noge, teško joj je padalo da gleda vršnjake kako vode normalan život, sve ono što ona, makar u tom trenutku u svojim mislima, nije mogla. Međutim, onda su se u njoj probudili inat i snaga - vanredno je završila srednju školu i upisala fakultet u Beogradu.

"Imala sam veliku želju da upišem fakultet i da se bavim stvarima koje volim. Završila sam i master, radim i bavim se modelingom. Pored modelinga, snimam klipove na društvenim mrežama gde objašnjavam ljudima da je život jedan, da ostanu hrabri i jaki i da nije sramota nemati ruku ili nogu, kao ni bilo šta drugo. To je moja poruka koju šaljem, poruka hrabrosti i moraju svu da znaju, kada je teško budite hrabri, zacrtajte cilj i vidite se njima. Očajavanje nije opcija", navodi Marija.

Danas vodi dinamičan život, zbog čega, kada obuče haljinu ili šorts, njena proteza upada ljudima u oči.

"Čudni pogledi postoje uvek. Mnogi ljudi su radoznali, pa se desi da mi priđu i pitaju, nekima je žao jer sam mlada sve to proživela, neki skrenu pogled, a ja im samo odgovorim osmehom. Zaista nemam problem da razgovaram o svemu tome jer nikada ne znaš kakve probleme druga osoba ima. Često dobijam komentare da im ja dajem volju za životom, s obzirom da se bavim i sportom i živim život punim plućima", poručuje Marija.