Mračna istorija naselja u Beogradu: Evo zašto su Karaburmu smatrali ukletim mestom

Uobičajeno mišljenje je da je Karaburma dobila naziv po rečima "kara", što na turskom znači "crn" i reči burma koja označava venčani prsten, međutim, na starim osmanlijskim i austrijskim kartama, područje je imenovano kao Kajaburun (Kaya-burun), što na turskom znači "stenoviti rt", beleži Vikipedija. I to ima smisla, Karaburma je geografski bila nalik rtu isturenom u Dunav.

Ipak, 011info.com donosi "crnu istoriju" ovog kraju grada, koja mu je vremenom možda donela tu "mračnu auru".

"Nit’ je burma, nit’ je crna, mada bi se moglo reći da Karaburmu delom obavija neprijatna crnina. Naravno, to se ne vidi golim okom – morali biste da zađete malo dalje i dublje u istoriju", napominje autorka i skreće pažnju na ulicu čudnog naziva koja mnogima budi jezu.

"Klanički kej, za koju bi neupućeni posumnjali da bi ih odvela na neku jezivu gradsku tačku. To nije slučaj, srećom, jer se ovo parče puta s jedne strane „uliva“ u Dunavsku, a sa druge, ispod Pančevca, u ulicu Vuka Vrčevića. Mada, dovoljno je znati da na tom potezu malo-malo pa izniknu divlje deponije. Odvratiće vas od šetnjice, osim ako baš morate tuda da prođete", navodi, a onda započinje niz od nekoliko strašnih priča koje verovatno ni mnogi stanovnici Karaburme ne znaju.

Kafilerija u kojoj su se pravile kožne rukavice

Dovoljno je znati još jedan detalj iz nešto novije istorije (poslednjih stotinak godina): Karaburma je nekada imala kafileriju. Čak i da svi psi zaista idu u raj, beogradske šapice bez domova i vlasnika sigurno se nisu nadale ničemu lepom.

Kafilerija je otvorena 1936. godine, ali nije služila „samo“ smaknuću nesrećnih pasa lutalica. Ovde je postojalo i postrojenje za preradu, u kom su se od pasje kože pravile – rukavice. Na sreću, kafilerije više nema, ali je njena „operativa“, i to baš na ovom mestu, delovala kao neka vrsta nastavka prethodnog, isto tako crnog poglavlja. Razlikovalo se po tome što su (od društva) odbačeni do ovog mesta dolazili na dve noge.

Ko se to šunja po ukletom brdu?

Za Karaburmu je umelo da se kaže kako je to ukleto mesto – osim izmaglice koja je pridonosila atmosferi gotičkog romana, pričalo se i da su ljudi imali bliske susrete sa utvarama. Ako ih je zaista bilo (tih utvara), onda je vrlo verovatno da znamo i čije su.

Sa njima, dok su još bile ljudi, verovatno ne biste hteli ni da se slučajno sretnete na ulici. Razbojnici, kriminalci, ubice, kradljivci – ali, ne „sitne ribe“, nego pojedinci kojima je bila određena najoštrija kazna.

A da biste u Srbiji bili osuđeni na smrt, valjalo je da ste živeli pre više od sto godina. U drugoj polovini 19. veka, dok je republika bila kneževina, a onda i kraljevina, bilo je uobičajeno da u novinama gledate reportaže sa gubilišta. I ne samo da ih gledate u novinama, već i da pogubljenje doživljavate kao "event" na koji je pozvan ceo grad.

Beograd je u to vreme, naravno, imao drugačije obrise – običan život je vrveo bliže Terazijama, a podalje od periferije. Potonja je više budila asocijacije na siromaštvo, eventualno na industriju parkiranu na obali Dunava. Ali, na mestu gde će se kroz nekoliko decenija Pančevac (tada Most Kralja Petra II) rastegnuti preko reke, malo ko se usuđivao da zađe. To mesto je budilo jezu, iako je manje-više bilo pusto.

Upravo su tu život okončavali osuđenici na smrt. Zapušteno poljanče je služilo kao gubilište, maltene bez osvrtanja na činjenicu da je reč o nečijem poslednjem dahu. Jer, među Beograđanima se zapatila navika da ove "evente" ispraćaju kao što bi pomno gledali, recimo, utakmicu: skupljali su se u gomilama, ne prezajući ni od toga da povedu svoje najmlađe.

Oči u oči sa dugim cevima

Koliko su smrtne kazne bile popularne, svedočile su i crtice iz tadašnje štampe. Portreti još malo pa pogubljenih bili su ništa u odnosu na izveštaje sa lica mesta. Objavljivane su i fotografije na kojima su sveštenici ispovedali osuđene dok ih žandari drže za mišku – a to je i jedina mrva dostojanstva koja im je ukazivana. Isti ti žandari će za koji trenutak povući obarač, a tela streljanih će se samo stropoštati u improvizovani grob.

I zaista, nije bilo ničeg uzvišenog u takvoj preuranjenoj smrti. Pre nego što bi poslednji put pogledali u puščanu cev, osuđenici su dolazili na već pripremljen teren. U dubokoj rupi bi ih vezali na ukopan stub, a umesto uobičajene sahrane, sa kovčegom i posmrtnim obeležjima, dobijali su samo zatrpavanje zemljom.

Za Beograđane koji su sve to posmatrali sa bezbedne udaljenosti, možemo samo da zamišljamo kako su reagovali. Bilo im je strašno, samim tim što je reč o, u suštini, ubistvu, ali ne dovoljno strašno da bi makar skrenuli pogled. Možda je bilo i nekog latentnog naslađivanja – evo, ovo je dokaz da na kraju ipak pobeđuje pravda...

Božji gnev za atentatore

Iako su humke mahom bile bez obeležja, bilo je i retkih primera kada je porodica mogla da označi mesto pokopa. A kosti su se samo gomilale – gubilište je ipak služilo svrsi u periodu od otprilike pola veka. Tako se u rečnik uvukla i ona pretnja „Završićeš na Karaburmi!“, a za njom su se šunjala priviđenja od kojih je Beograđane podilazila jeza.

Legenda veli da taj strah nije bio sasvim neopravdan – pogotovo ne nakon jednog kolektivnog smaknuća 1868. godine.

Ta je godina ostala upamćena po atentatu na kneza Mihaila: Košutnjak je bio pod opsadom, a pravdi je istog dana dolijalo petoro atentatora. Sa zaverenicima ih je bilo još više – četrnaestoro – i svi su osuđeni na smrt. Ali, u noći kada su odvedeni na pogubljenje, Karaburma se našla na udaru jake oluje.

Svedočilo se i da su gromovi najviše pucali baš na mestu smaknuća i grobova zaverenika. Beograđani su to tumačili kao izraz božje kazne, raspirujući tako i svenarodno sujeverje. Bio je to i razlog više da Karaburma još izvesno vreme ostane relativno pusta, iako je gubilište zvanično „ukinuto“ 1903. godine.

Sablasni „memento mori“

Trebalo je još dve decenije da ova tačka „crnog prstena“ dobije novu namenu. Pre no što će Beogad na njoj izgraditi prvu kafileriju – ironično, još jedno mesto smaknuća, ovoga puta za četvoronošce – radilo se, koliko-toliko, na preuređivanju terena. Iskopavanja su vršena u dva navrata (1912. i 1925. godine), iznedrivši ljudske kosti, kao sablasni podsetnik na strogu ruku pravde.

Taj teren je potom zaravnjen za potrebe podizanja kafilerije, što je – ponovo – bio razlog da se livada kraj Pančevca izbegava u širokom luku. Tek su naredni talasi urbanizacije od Karaburme načinili jedno od najvećih beogradskih naselja, sa sve pogledom koji puca na Dunav i s preke strane na Borču. Ali, dobile su sve te kuće i zgrade makar još jednu namenu: da zakopaju sećanje na vreme kada je pravda značila – smrt.