0
Đorđe Selenić (30) iz Šapca je još od ranog detinjstva maštao da nosi beli mantil, doktorske slušalice oko vrata i da "pomaže ljudima da više ne kašlju". Želja mu se ostvarila, upisao je medicinu, a već na četvrtoj godini studija, ozbiljno se zamislio i zapitao "A šta dalje?" Nezadovoljan tadašnjom platom lekara početnika i trnovitog puta do zaposlenja i specijalizacije, kao jedinu opciju Đorđe je video Nemačku koja mu je bila sinonim za stabilnost. Ipak, uprkos tome što je već tri godine u Frankfurtu gde radi na jednoj poznatoj klinici, na drugoj godini specijalizacije iz interne medicine, ima sjajnu platu, dobre uslove za rad i profesionalnu opremu, Đorđe kaže za Nova.rs da se o nekim drugim odlukama pita srce, a to je definitivno povratak u Srbiju.
„Nemačka je za sada ispunila i opravdala moja očekivanja i zahvalan sam joj na svemu što mi je pružila. Lagao bih kada bih rekao da nisam zadovoljan, ali opet sa druge strane nije baš onako kako narod, uključujući i mene, na početku idealizujući zamišlja. Pre svega, u mom slučaju, velika prednost Nemačke je mogućnost i jednostavnost profesionalnog usavršavanja. Ali, meni je u Srbiji ostalo sve, Šabac će zauvek biti moj grad, tamo sam rođen, tu sam odrastao, tamo su mi porodica, prijatelji, moj narod. Još ne, ali uskoro će, nadam se, biti i vreme kada ću ponovo spakovati ona dva kofera koja sam doneo, napuniti ih poznanstvima, znanjem, zrelošću, samostalnošću, diplomama i neprocenjivim iskustvom koje samo ovako neka životna avantura može da obezbedi i uzeti ipak i povratnu kartu za svoju Srbiju“.
Tokom studiranja na Medicinskom fakultetu u srpskoj prestonici, video je kakvi su mu izgledi da se u Srbiji bavi ovom profesijom.
„Budući da sam osoba koja voli kontrolu i da drži konce u svojim rukama, počeo sam da se raspitujem šta, gde, kada i kako kada diplomiram. Iako sam studije završio u roku sa prosečnom ocenom iznad 9,00, ipak mi je put ka specijalizaciji i pronalasku posla delovao trnovit, pa mi se kao jedna od mogućih, a verovatno u tom momentu i jedina racionalna opcija javlja Nemačka koja je za mene bila sinonim za samostalnost, uključujući svakako i finansijsku, potom usavršavanje, izazov. Odlučio sam – idem u Nemačku, pa sam se fokusirao na učenje jezika“.
U međuvremenu, nekoliko meseci pred put, Đorđe nije „sedeo zaludan“, nego je, dok uči nemački jezik, radio kao spasilac na šabačkom bazenu i tako je zaradio za časove jezika.
„S obzirom da sam non-stop, i noću i danju učio jezik, taj posao mi je došao kao izduvni ventil. Ubrzo zatim, sedam na avion sa kartom u rukama, tada misleći u jednom smeru, ali život zna i te kako dobro da demantuje i izmeša karte kako on smatra da treba“, priča nam ovaj mladi doktor.
Pročitajte još:
Iako njegovi roditelji nisu bili oduševljeni odlukom svog sina da napusti Srbiju i ode u nepoznatu zemlju nekoliko hilada kilometara daleko, ipak su ga podržali tokom njegovih priprema i bili mu vetar u leđa.
„Verujem da bi tako bilo i da sam izabrao neki drugi put,jer ipak su roditelji tihi heroji svojoj deci. Zadovoljni su jer sam i ja zadovoljan i srećan“.
Po dolasku u Nemačku, Đorđe je pronašao posao na jednoj velikoj klinici u gradu Fulda, udaljenog oko 100 kilometara od Frankfurta. Psihijatrija je bila prelazna opcija u vreme polaganja nostrifikacionih ispita, ali i iskustvo koje mi je mnogo pomoglo i u daljem radu u oblasti interne medicine. Nakon položenih ispita, nostrifikacije i konačnog dobijanja nemačke aprobacije, preselio sam se u Frankfurt gde počinje i neki novi period ne samo karijere već i privatnog života. Na klinici na kojoj sam već godinu ipo dana završavam zavrsavam drugu godinu specijalizacije interne medicine, a neki dalji plan mi je da završim subspecijalizaciju iz kardiologije“.
Đorđe smatra da plate lekarima ne bi trebalo da budu prioritet, te da je lekarski posao, kako kaže, možda jedan od najpotcenjenijih kako u Srbiji tako i u Nemačkoj.
„Nažalost, ali tako je. S druge strane, lekari imaju neke druge bonuse, naknade koje druge profesije nikada neće imati kao što su osmeh, zahvalnost, stisak ruke pacijenta kada ih držimo tu gde su i sprečavamo da odu tamo negde. To je nešto na šta ostale profesije ne mogu da se pohvale, a što nema cenu i što je, verujem, kolegama pre svega prioritetno“.
A kada već pričamo o platama koje imaju lekari u Srbiji i inostranstvu, naš sagovornik priznaje da su konkretno u Nemačkoj plate 3 do 4 puta veće nego u Srbiji.
„Što se tiče, recimo, osnovnih životnih namirnica i njihovih cena, moji roditelji koji su mi nedavno bili u poseti, kažu da su cene slične ako ne i iste kao u Srbiji. S druge strane, cena stana varira puno u zavisnosti od dela grada, tipa zgrade, da li ima ili nema parking. Konkretno, iznajmljivanje strana u jednom od lepših delova u Frankfurtu u novoj zgradi sa parkingom košta između 1.200 i 1.500 evra mesečno sa svim obavezama. U manjim mestima, moguće je naći stan i za 500 evra. Sve u svemu, može da se živi pristojno, da se obezbedi lep život, putovanja i sve ostalo što jedna mlada osoba može da poželi“.
Kaže da našeg naroda ima po celoj Nemačkoj, a na klinici u kojoj radi ima kolege iz skoro svih zemalja bivše Jugoslavije.
„Imam kolegu iz Kragujevca, iz Banja Luke, tu su i kolege iz Makedonije, Bosne i Hercegovine. Što se tiče Nemaca, da budem iskren, pre dolaska sam imao predrasude o Nemcima, kao hladnim, nekomunikativnim, nedruželjubivim osobama. To i nije u potpunosti tačno, samo je malo drugačiji način razmišljanja, pa nam se na početku sve to čini čudnim jer nisu baš neposredni i direktni kao mi. Nemci koje sam upoznao i sa kojima sarađujem su poslovni, odgovorni i uvek spremni da pomognu i drže se dogovorenog“.
Frankurt ga dosta podseća na Beograd, a pogotovo uveče i vikendom zbog kafića, restorana i kafana.
„Definitivno se ne može reći da nešto od toga manjka, zaista svega ima. Ipak, teško mi pada nedostajanje dragih ljudi, porodice i prijatelja. Ja sam društvena osoba, žao mi je svih proslava i svadbi u Srbiji na koje nisam otišao. Navikao sam se na većinu stvari i prilagodio se sistemu“.
I pored brojnih obaveza, Đorđe ima slobodnog vremena koje uglavnom iskoristi za učenje.
„U slobodno vreme učim. Šalim se, mada nije ni daleko od istine. Trudimo se da što više putujemo, da se družimo sa dragim ljudma kako u Nemačkoj tako i u Srbiji. Ovde imam 31 dan godišnjeg odmora, plus u mojoj klinici ukoliko imamo prekovremene sate, možemo da dobijemo dan, dva ili čak celu nedelju slobodnu. Radno vreme je standardno – od pola osam ujutru do pola četiri, plus od 5 do 8 šesnaestogčasovnih dežurstava mesečno“.
Za kraj razgovora, Đorđe kaže da se trudi da često ide u Srbiju, da vidi porodicu i prijatelje.
„Otprilike između 3 i 5 puta odem u Šabac. Tamo sam, između ostalog, na jednom od mojih odmora, upoznao moju devojku Jovanu, koju sam ovog leta i verio. Ona je završila španski i engleski jezik u Beogradu a sada uči i nemački. Trenutno je na relaciji Šabac-Frankfurt, ali radimo na tome da se i ona pridruši ovoj mojoj avanturi i da zajedno proživljavamo nove, da stvaramo što više lepih uspomena i da u svakom momentu uživamo zajedno“.
BONUS VIDEO: Studenti Medicinskog fakulteta žele da ostanu u Srbiji
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
