Moja kćerka, koja je sedmi razred, danas nije otišla u školu 'Vladislav Ribnikar', jer kada je posle deset dana prvi put kročila u tu školu posle masovne pucnjave u kojoj je ubijeno 10 dece i čuvar, vratila se vidno potrešena i ja sam u tom trenutku shvatila da sav trud koji smo ulagali tih dana da njoj bude bolje pao u vodu, rekla je u emisiji "Među nama" Ana Dimitrijević, majka jedne od učenica te škole koja se zalaže za prekid nastave .
Posle nezapamćenog masovnog ubistva dece deo đaka je ponovo u klupama OŠ „Vladislav Ribnikar“, a jedan broj roditelja se oštro protivi odluci da se nastava nastavi. Kako se navodi u njihovom saopštenju, više od 150 roditelja, učenika ove škole, zahteva da školska godina bude završena zaključno sa danom kada se tragedija desila.
Dimitrijević je rekal da je njena kćerka sedmi razred, B smena koja je tog kobnog dana bila u školi, na nastavi.
„Ona nije spremna da se vrati u školu, posebno nije bila spremna da se vrati posle sedam dana. Mi smo dobili obavešenje da će baš nakon sedam dana, ponovo u sredu, sa istim rasporedom časova, da se deca vrate u školu. To nije humano, to je zločin sam po sebi. Ona nije bila spremna da to uradi, rekla je imamo radnih pet dana, a oni su izabrali sredu, zašto i mi se pitamo zašto“, ispričala je ona.
U dogovoru sa nekim drugaricama iz odeljenja rešila je da nakon deset dana proba da ode u školu i to nije prošlo kako treba, dodala je Dimitrijević, napominjujući da ih je tog dana bilo desetak, možda jedanaest učenika i da su imali neke „rasterećujuće aktivnosti“.
„Međutim, tog dana dobili su obaveštenje da je nažalost preminula i devojčica koja je bila u kritičnom stanju, što je retraumatizacija. Moja kćerka je to preživela zato sam u ovoj grupi roditelja koji su za prekid nastave jer smatram da ona nije jedna i da vraćanje dece u tu školu zaista nije dobro“.
Dimitrijević je ispričala kako je protekao taj prvi dan povratka njene kćerke u OŠ „Vladislav Ribnikar“.
„Ddan pre toga je bila uznemirena, nije bila sigurna da li će da ide ili ne, a ja sam joj rekla da nema potrebe da ide. Rekli su nam – kako se deca osećaju, tako treba i da idu, kada se nađete u takvoj situaciji ja kao toditelj nisaa bila pametna da li je to dobro ili nije. Slušala sam savete stručnjaka, savete predstavnika škole i u dogovoru sa ocem odlučili smo – ajde da proba da ode“, nastavlja da priča ova majka.
Otišla je raspoložena, vratila se vidno potrešena i ja sam u tom trenutku shvatila da sav trud koji smo ulagali tih deset dana da joj bude bolje, da pričamo kada ona želi, da joj malo skrenemo pažnju, da je ceo taj trud pao u vodu tog dana, navela je.
Dimitrijević je objasnila da je ono što ju je uznemirilo u početku bio drugačiji ulazak u školu, na mala vrata.
„Ona to nije razumela, oni su tog 3. maja kroz ta mala vrata bili evakuisani, neki su tuda bežali plašeći se za svoj život, a neki su izlazili na ta vrata uz pratnju policije. Ni poslednji izlazak iz te škole nije bio nikako normalan, a samim tim ni povratak na ta vrata ne može biti normalan, znači to nije bila dobra ideja. Nju je to potreslo, potresle su je same slike onoga što je videla ispred škole, cveće koje su ljudi donosili, sveće koje su palili, ceo taj ambijent je podsetio na taj dan kada je izgubila druga i drugarice i čuvara Dragana koga su svi obožavali. Sve to što je ona videla doprinelo je da ponovo bude tužna, da se ponovo vrati ta trauma. Na sve to, nastavnica im je saopštila, na možda jedan nesmotren način, da je devojčica koja je bila u bolnici preminula, to je bila nova trauma, trauma na traumu koju je škola nekako pokušala da amortizuje tako što je dovela osobu koja je trebalo sa njima da porazgovara na tu temu, upravo zbog toga što se u tom trenutku desilo i to takođe nije ispalo dobro“, nastavila je Dimitrijević.
Ističući da ne može da sudi ni o čijoj nameri i da ne želi da mislim da neko ima drugačiju nameru od najbolje jer su deca u pitanju, ona kaže da ipak morate da birate reči, da vodite računa kako pričate sa decom koja su u traumi, koja su ranjena, kojima svaka reč koju izgovorite mnogo znači.
„Svako dete je to doživelo na svoj način, i te neke grupne seanse ili terapije možda nisu najbolje rešenje jer vi ne znate kako se neko dete oseća. Najpre bi trebalo porazgovarati individualno sa svima jer senzibiliteti su drugačiji, ovo je strašna trauma ali svaka od tih malih duša to nekako prerađuje na svoj način. Stavljati ih sve u isti koš po meni nije dobra ideja. Odlično je imati podršku stručnih lica ali moramo biti sigurni da su to stvarno stručna lica i da neće napraviti štetu gde šteta više nikako ne sme da se napravi“, kategorična je Dimitrijević.
Dodaje da njeno dete kada je pitate kako je slegne ramenima, ima ceo spektar osećanja sa kojima ne zna šta da radi, mi o tome pričamo, ima svog terapeuta sa kojim smo na vezi, ali da bi oni to definisali treba im vreme i prostor.
Međutim, ono što se desilo tog dana jeste da je deci na vrlo nesmotren način pružena neka emocija koju oni uopšte ne treba da osećaju.
„Naime, gospođa je rekla da je skroz u redu da oni imaju neki osećaj krivice što su preživeli, da su te stvari OK i da će oni moći da slave svoje 18 rođendane dok druga deca neće. Taj osećaj treba da tretiramo tek kada vidimo da deca pate od tog osećaja krivice, a ne da im na tanjiru pružimo taj osećaj koji oni inicijalno nemaju. Mislim da je tu napravljena šteta koju smo mogli da izbegnemo upravo da škola nije bila otvorena za đake“, istakla je ova majka.
Upitana da li su dobili adekvatnu pomoć, kaže da deklarativno jesu, da su im se obraćali razni nastavnici i objašnjavali da postoji podrška, da deca treba budu zajedno i da pričaju, ali nije svaka pomoć jednako dobrodošla i nije svaka pomoć jednako prijemljiva na svakoga i o tome bi trebalo povesti računa.
Na pitanje kako dalje, Dimitrijević smatra da posle ovako nečega sve treba da stane zato što je sve ovo mnogo teško i bolno.
„Prošli su dani žalosti, ali kao da nisu, oni traju i dalje. Ovo se dogodilo pre skoro tri nedelje, a u našoj kulturi je da sačekamo barem 40 dana dok nešto ne uradimo. Ishitreni su potezi čini mi se i to kako dalje je moglo da se malo odloži, da malo sačekamo, da se presaberu svi. U redu je da u trenutku nemate neko rešenje, ali da baš svaka odluka bude mimo zdravog razuma ja ne mogu da shvatim. Mora dalje u nekom trenutku, ali ne dalje u toj školi, u toj zgradi, to je poenta naše inicijative. Evo iz ličnog primera se to vidi, a ima još mnogo dece koji tu traumu preživljavaju svaki dan, i to n ije dobro“, rekla je Dimitrijević.
Komentarišući zahtev da roditelji koji nisu za to da im se deca vrate u školu dostave neku vrstu lekarskog opravdanja, ona je rekla da i nju interesuje o kakvom je opravdanju reč.
„Moje dete danas nije bilo u školi, da li ja treba da odem kod psihiloga, psihijatra, lekara opšte prakse ili jednostavno treba da napišem opravdanje da moje etičko uverenje ne dozvoljava da moje dete ide više u školu. Interesuje me koje opravdanje da dostavim, ja ne znam da vam odgovorim, volela bih da i meni neko kaže“, ukazala je ona, napominjujući da su roditelji dobijali vrlo nejasne poruke i različita obaveštenja.
Dodaje da je protok informacija između škole, roditelja i Ministartsva prosvete u poslednje tri nedelje skandalozan i katastrofalan.
„Mi roditelji sve saznajemo u minut do 12, šta oni između sebe u institucijama rade ja ne mogu da sudim, ja sam samo poslednja karika koja dobija informaciju. Ako ste nam dali mogućnost da damo svoje mišljenje uvažite ga, makar ga razmotrite i odbite ga, ali mi nismo dobili nikakvu informaciju“, kaže ova majka.
Upitana šta je po njenom mišljenju najbolje rešenje, Dimitrijević kaže da je za decu najbolje da budu zajedno, oni se međusobno najbolje razumeju i značajno im je da budu jedni sa drugima, sa svojim nastavnicima i učiteljicama.
„Online nastava možda ne jer je to opet razdvajanje, a izmeštanje u druge škole što da ne ako su nastavnici sposobni da drže nastavu, a ja mislim da nisu jer su i oni istraumirani i njima treba vremema da se nekako povrate, da svoj posao rade kako treba. Ostaje opcija završetka škole i zaključivanje ocena, a povratak u zgradu škole nikako“, zaključila je Ana Dimitrijević, majka učenice OŠ „Vladislav Ribnikar“.
***
BONUS VIDEO: „Pogledaj se Olja, idu ti suze. Moja sudbina je teška, ali ću je nositi mudro, onako kako me je moja Sofija naučila“: Otac ubijene devojčice iz Ribnikara rasplakao sve u studiju
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare