67,7 kilograma, toliko je pokazala vaga, a ja "visoka" 151 centimetar. To je bilo pre tačno godinu dana, nisam ni slutila da ću u pamćenje ugravirati taj 3. novembar 2022, ali jesam. To je datum koji mi je promenio život, zvuči kao ofucana fraza, ali stvarno je tako. Danas, 365 dana kasnije, vaga pokazuje čak 25 kilograma manje.
Jutarnji šećer, pre doručka, 8,9, kilaža zastrašujuća za moju „nizinu“, operisana štitna žlezda, konstantan umor i nervoza. Dovoljno razloga da doktorka pogleda moje rezultate i kaže: „A da vi malo legnete kod nas?“. Tako i bi, 3. novmbra smestila sam se na odeljenje za endokrinologiju na 10. spratu nove zgrade Kliničkog centra. „Pretresali“ su me, bezbroj puta vadili krv, kontrolisali mokraću, vodili sa snimanja na snimanje, od lekara do lekara. I tako čitavih 12 dana, sve do 15. novembra. Iz bolnice sam izašla tačno dan pre 43. rođendana, rešena da se ponovo rodim.
Iz bolnice nosim samo dobra iskustva – sve novo, čisto, soba dvokrevetna, sa TV-om i kupatilom, cimerka pristojna i nimalo dosadna. Osoblje ljubazno, požrtvovano i voljno da pomogne. Da, ovakvi utisci začudiće većinu pacijenata po bolnicama širom Srbije koje se raspadaju, ali stvarno je bilo tako, neću da vas lažem. Najteže bolničko iskustvo, od kojeg mi se i danas faca namršti, a iz želuca krene mučnina, su testovi za nivo šećera u krvi koji podrazumevaju da u sebe saspete čistu glukozu. Sećam se kako mi sestra savetuje da to što brže progutam, dok ja jedva uspevam da ne povratim po posteljini. Rezultati testa poakzali su vrednosti dovoljne da se proglasi dijabetes. Moja mama se godinama borila sa tom pošasti i dobro znam kolika je to muka.
Posle svega iz bolnice sam izašla uplašena, uz nove lekove i strog režim ishrane kojeg moram da se pridržavam. Strah je jedan od najvećih pokretača, pa je tako i mene naterao na ogromne promene i odricanja. Rođendani bez torti, to je postala nova realnost. Testo je brutalno izbačeno iz jelovnika, porcije prepolovljene. Ostali su mi piletina, povrće i tunjevina na milion načina.
Izležavanje posle posla, uz gledanje TV-a, zamenjeno je što dužim šetnjama sa psom. Svakog dana barem 10.000 koraka, to je norma ispod koje se ne ide. Ako se na sve to doda i lek Glukofaž, dobije se 25 kilograma manje za tačno godinu dana. Dobije se i mnogo više energije.
Živim na Konjarniku, kraju koji je poznat po uzbrdicama, mora čovek stalno da se pentra, pa mi je duša često bila u nosu, a kolena klecala. Neću da vas lažem i da vas ubeđujem kako sam sada postala kao divokoza, da skakućem i sa neviđenom lakoćom savlađujem planinarske uspone, ali mi je ipak dosta lakše. Manje sam zadihana i manje gunđam.
Samokontrola se isplatila. Sada se još treba izboriti sa svim sopstvenim demonima koji će me potapšati po ramenu i reći: „Ma, opusti se, jednom se živi – pojedi parče torte, vidi kako je dobra ova pica, uzmi jednu palačinku…“. Svaki put kada me uhvati kriza i kada tužnog pogleda oblećem oko zabranjene hrane, pogledam neku svoju staru fotku i tako sebe osokolim. Samo još da nekako nateram sebe da počnem da vežbam.
Potrudiću se da ne pokleknem, neću da za godinu dana pišem o tome kako sam posustala i opet se ugojila, kako sam opet ona stalno umorna i džangrizava. Držite mi palčeve…
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare