7
Predsednik će posle ovog teksta biti ponosan na mene, bez obzira na to što sam iz redakcije Nova.rs, iz kako on voli da nas zove, "tajkunskog medija". Nisam otišla na more, a baš mi je trebalo, umesto toga, uz veliku pomoć i podršku jedne prijateljice (Ime i prezime poznato redakciji), okrečila sam svoj stančić od 36 kvadrata. Tako sam u radu potrošila svoj odmor i uštedela barem 200 evra. Ako predsedniku, čoveku koji prosto mrzi odlazak na letovanje i obožava štednju, to nije dovoljno da zavredi njegovo divljenje, stvarno ne znam šta je.
Elem, kako se sve zapravo desilo i kako sam, uz ozbiljnu gurku i logistiku prijateljice sebi dokazala da mogu i da krečim. Nećemo se lagati, uradak nije savršen, neki ozbiljan i profesionalan moler će tu pronaći propuste, ali će za to savršenstvo uzeti i novac koji sam sada uspela da uštedim.
Takođe, neprocenljiv je i osećaj da ste vi, bez molera, i to u 43. godini uspeli da okrečite stan uz pomoć (spretnije i stručnije) prijateljice. Pogledate te zidove koje ste sami omalali i prolili znoj na +30 i na kraju kažete – svaka nam čast.
Godine nekih drugih prioriteta, odlaganja i onog čuvenog – „ma, sledećeg leta ću, sada moram na more“ uzele su danak. Počelo je da mi smeta to što gledam oko sebe svakog jutra kada se probudim. Prostor u kojem živim umesto da bude pravo utočište, posto je izvor nezadovoljstva i pokazatelj nesređenosti. „Na moru budeš 10 dana i posle se vratiš u ovo što gledaš svaki dan. Bojana, ovog leta moraš barem da okrečiš stan“. U razgovoru sa drugaricom, počela sam da nabrajam sve što treba da se uradi i renovira u stanu: zidovi, podovi, stolarija. Ma, sve je zrelo za remont. Kada su počeli da se ređaju troškovi i cifre od više hiljada evra, dobila sam tahikardiju.
Ok, moraće jedna po jedna stavka da se rešava. Stolarija je najskuplja, imam dva zida cela u prozorima i to duplim, ukupno ih je 14. Samo za to treba barem 2.000 evra. Sve treba da se radi i obnavlja, SVE, ne znam odakle da krenem i gde pare da stvorim?
Kreni od krečenja, za to ti ne treba majstor, možemo same. Ovo je mali stan, za čas ćemo.
7
0
0
Šokirana i nedovoljno sigurna u to da sam dorasla zadatku, ipak, prihvatila sam izazov.
Moj odmor je počeo 28. jula, plan je bio da taj vikend zasučemo rukave i počnemo. Procena moje prijateljice, koja je u stvarnom životu zaposlena na menadžerskoj poziciji u ozbiljnoj kompaniji, bila je da će nam za to biti dovoljna dva dana. „U subotu ćemo dnevnu sobu i hodnik, a u nedelju ćemo trpezariju, to je to“.
Srećna okolnost u čitavoj ovoj akciji je što imam farbaru bukvalno prekoputa zgrade, a imam i divnog komšiju koji je rešio da mi ostavi svu svoju opremu za krečenje – valjci, kante, četke, špakle, čak i merdevine. Moje je bilo da nabavim poludisperzivnu belu farbu i zaštitni najlon. Da, važna napomena, zidovi u dnevnoj sobi i hodniku su bili žuti, a u kuhinji narandžasti, a ja sam naprasno poželela da sve bude blještavo belo.
Činilo se da će sve ići glatko – ukupni troškovi tog prvog dana bili su nešto više od 4.000. Da, poželela sam i da ofarbam radijatore i to u zelenu boju, pa sam morala da kupim i farbu koja trpi toplotu.
Konačno, počeli su radovi, priznajem – moja iskusnija i preduzimljivija prijateljica je više potegla, ja sam bila više potrčko. Već prilikom prvog poteza valjkom uočili smo problem – žuti zid neće da primi belu farbu. „Beži mi boja“, stručno je objasnila. Posle više konsultacija sa pravim stručnjacima, zaključili smo da je problem u prethodno nanesenoj farbi koja je bila vodootporna, poprilično kvalitetna i intenzivna – jednostavno, nije se dala.
Rešenje je bilo u stavljanju podloge – „prajmera“. Novi odlazak u farbaru, novi troškovi, ali pobedile smo upornu žutu – zid se konačno zabeleo.
Trajalo je duže nego što smo predvidele, jedna ruka, druga ruka… I ja sam sve više počela da uzimam valjak i četku u ruke, čak sam i ivice oko plafona doterivala sa merdevina (savladan je i strah od visine) Elem, uradismo dnevnu sobu i hodnik, ostala je kuhinja. Odluka je pala da nju, ipak, ne krečim u belo, jer narandžasta će to teško dozvoliti. Da mi je neko rekao da ću odmor potrošiti udišući farbu i prajmer, umesto mirisa mora, ne bih mu verovala.
Prajmerišeš? Sada ću u telefonu da te upišem kao Bojana O’ Prajmer – prekrstila me je prijateljica koja me je u sve ovo i „uvalila“.
Zvuči kao da sam supruga nekog milionera, sviđa mi se.
Ipak, priča o sređivanju stančića od 36 kvadrata tu nije stala. „Meni dolazi majstor za parket, zašto ga ne iskoristiš da i tebi sredi dnevnu sobu?“ Dosetila se prijateljica. Hm, pa kad sam već u radovima, a uštedeću na krečenju, moglo bi. Parketu je baš vreme da se ishobluje i izlakira. I bi tako, 280 evra i tri dana izgnastva iz stana zbog nesnosnog smrada i lakiranja. Ipak, vredelo je – tek okrečena soba i parket koji se cakli. Bila sam zadovoljna.
Prvo dolazak parketara, a onda je prijateljicu, inspiratorku radova, strefio virus, a i kičma joj se malo pobunila. Sve to je odložilo krečenje kuhinje. Poželela sam da sve ubrzam i rešim nas muka. Dokazale smo da možemo da krečimo, u redu je, sada mogu da zovem molara, da on završi kuhinju.
Već smo debelo zašli u avgust, nije bilo lako naći slobodnog majstora za krečenje, jedan jedini koji je mogao to da odradi tražio je 80 evra samo za kuhinju (dva evra po kvadratu samo za prelazk valjkom, bez dletovanja i guljenja zidova). Procenio je da bi me krečenje celog stana koštalo više od 200 evra. Rekoh mu – izvinite, ali ne hvala. Ipak, ćemo se pomučiti.
Tako je i bilo, ja sam otišla na trodnevnu rehabilitaciju u Vrdnik, prijateljica je u međuvremenu ozdravila. Kupile smo narandžasti toner, i rešile da ne eksperimentišemo sa izbeljivanjem. Krečenje je konačno završeno. Ukupni troškovi su ispali oko 7.000 dinara.
Još je ostalo da se sredi pod u trpezariji i stolarija. To su neki novi poduhvati. Računam da ću i pod srediti ove jeseni, a stolarija neka sačeka. Jedno je sigurno, izvini predsedniče, ali sledećeg leta neću propustiti odlazak na more.
***