Vučić je opet crtao po tabli kako su nam plate "daleko veće" nego 2012. ChatGPT je analizirao brojke i zaključio - ovo je klasičan politički spin

Uzmimo najjednostavniji primer: kilogram junetine. Godine 2012, kilogram junetine bez kostiju koštao je u proseku oko 380 dinara. Za prosečnu platu od 40.000 RSD, građanin je mogao da kupi oko 105 kilograma. Danas, kada je kilogram iste te junetine oko 1.350 dinara, za prosečnu platu od 85.000 RSD može da se kupi oko 63 kilograma – manje za više para.

Sličan primer je i gorivo. Cena litra benzina 2012. godine bila je oko 125 dinara, pa se za platu moglo kupiti oko 320 litara. Danas je cena oko 195 dinara, a za platu se kupuje sličan broj litara, oko 435. Iako plata jeste veća, cena goriva je porasla tako da realna kupovna moć stagnira.

Ako gledamo hleb – osnovni, beli hleb od 500g – 2012. je koštao oko 35 dinara, a danas oko 65. Za platu 2012. moglo se kupiti preko 1.100 hlebova, danas se može kupiti oko 1.300. Dakle, za osnovnu, najjeftiniju hranu kupovna moć je blago porasla. Međutim, to ne znači da je standard bolji – to znači da ljudi mogu da prežive, ali ne i da žive kvalitetno.

Stanovanje je još bolnija tačka. Kirija za dvosoban stan u Beogradu 2012. bila je u proseku 250 evra. Danas se ista kvadratura izdaje za 500 do 600 evra. Dakle, 2012. se za jednu platu mogao iznajmiti stan i ostati sa više od pola plate, a danas se za kiriju neretko daje čak 80% zarade. Slično je i sa troškovima grejanja, interneta, vrtića i lekova – svi su skočili značajno više od rasta plata.

Još jedan indikator je potrošačka korpa. 2012. je prosečna potrošačka korpa iznosila oko 63.000 dinara, a prosečna plata je bila oko 40.000. Dakle, platom se nije mogla pokriti ni osnovna korpa. Danas, potrošačka korpa prema podacima RZS-a prelazi 95.000 dinara, a plata je 85.000 – opet, nedovoljno za osnovne potrebe prosečne porodice.

Dakle, iako su nominalne plate i penzije „daleko veće“, stvarni životni standard – kada se meri u mesu, gorivu, kiriji, lekovima i režijama – nije daleko veći, već je često manji ili u najboljem slučaju isti kao 2012. godine. Vučić koristi nominalne brojeve da bi stvorio privid napretka, ignorišući činjenicu da građani danas mogu da kupe manje za više para. To je suština inflacije i pogoršanja realnog standarda, koji ne može da se prikrije statistikama i konferencijama. Može se samo osetiti na pijaci, u apoteci, i na kraju meseca – kad se sabere i oduzme.

***