Dostupnost finansiranja je najproblematičnija za srednja preduzeća, jer su premala za banke, a prevelika za državnu pomoć. Radnici češće napuštaju velike nego male firme radi odlaska u inostranstvo. Iako većina firmi ne bi zaposlila kvalifikovane migrante, takav stav je najizraženiji u multikulturalnoj Vojvodini, a za ovu opciju su najotvorenija preduzeća u Šumadiji, "srcu Srbije". Među privrednicima koji se žale na nestabilno snabdevanje električnom energijom, skoro trećina radi u Beogradu. Ovo su samo neki od nalaza u istraživanju CEVES-a o gorućim problemima domaće privrede, a koji bitno odstupaju od uobičajenih generalizacija i stereotipa u domaćoj javnosti, piše magazin Biznis i finansije.
Sa ulaskom u eru korone, reč održivost je naglo dobila na ceni i postala nezaobilazna na političkim i ekonomskim skupovima na visokom nivou. Kako se održati na površini je i goruće pitanje za veliki broj firmi u Srbiji, ali viđenje privrednika o tome šta im najviše ugrožava opstanak i dalji razvoj, bitno se razlikuje od političke frazeologije i ekonomskih preporuka u „generičkim“ analizama, koje uglavnom ničemu ne služe u praksi, navodi Biznis i finansije.
Iz ugla većine ovdašnjih preduzeća, situacija bi se ukratko mogla opisati ovako: rastu troškovi poslovanja, povećava se oskudica kvalifikovanih radnika, ali ne i dostupnost finansiranja. Uz to, potrebno je održati likvidnost i u situaciji kada je, uprkos rastu izdataka, teško podići cene proizvoda ili usluga jer zbog prosečnog standarda u Srbiji to može dovesti do gubitka kupaca, a i kada se nešto proda pitanje je da li će i kada biti naplaćeno.
Posledice korone nisu jedini udar na konkurentnost, već i problemi koji su stariji od sadašnje pandemije, kao što je nelojalna konkurencija, bilo da je reč o firmama koje imaju povlašćen položaj kod države, ili o konkurentima koji ne plaćaju dažbine.
Pobrojane teškoće, međutim, nemaju istu težinu za sve.
Rangiranje „gde najviše gori“ zavisi od toga u kojoj delatnosti preduzeće posluje i kako na tu industriju utiču posledice pandemije, potom od veličine firme, ali i od regiona u kojem ona radi, pokazuje istraživanje „Preduzeća u Srbiji i Agenda 2030 – prioriteti, izazovi i kriza kovid-19“, koje je sproveo Centar za visoke ekonomske studije (CEVES) među 1.100 preduzeća u Srbiji.
Mali mogu više da uvećaju proizvodnju od velikih
Ako su očekivani nalazi da su najoptimističnija preduzeća u IT sektoru a najpesimističniji oni koji rade u turizmu i ugostiteljstvu, neki drugi rezultati se ne uklapaju u generalizacije koje se često čuju u javnosti, poput dostupnosti finansiranja.
Istraživanje pokazuje da je ono najproblematičnije za srednja preduzeća, jer velike kompanije imaju i veliki kapital i lakši pristup finansijskim sredstvima, dok preduzetnici, mikro i mala preduzeća imaju mnogo više opcija da dobiju finansijsku podršku kroz različite programe koje obezbeđuju država, ili međunarodne finansijske institucije u saradnji sa bankama.
Uz to, njima je uglavnom potrebno znatno manje sredstava nego u slučaju srednjih preduzeća.
Iako je dostupnost finansiranja problem za 40 odsto firmi u Srbiji, on je najizraženiji u Šumadiji, gde je to kao prioritet istaklo 55 odsto anketiranih. Privrednici iz ovog regiona i zapadne Srbije se razlikuju i po tome što inflaciju ističu kao najveći faktor koji utiče na povećanje troškova poslovanja, dok su za većinu ostalih to plate zaposlenih, poskupljenje sirovina i troškovi iznajmljivanja poslovnog prostora, a tek potom inflacija i nepovoljan devizni kurs.
PROČITAJTE JOŠ
Uprkos teškoćama, gotovo polovina preduzeća bi bila u mogućnosti da, u naredne dve godine, poveća proizvodnju do 50 odsto u slučaju sklapanja sigurnog, unosnog posla sa pouzdanim kupcem, a 31 odsto preduzeća bi moglo da napravi i značajnije pomake u kvalitetu. Izdvaja se pokazatelj da bi petina preduzeća iz Vojvodine, i to prvenstveno mikro preduzeća i preduzetnici, mogla da poveća proizvodnju za preko 100 odsto u naredne dve godine, što je mnogo više od proseka za sva preduzeća (10 odsto).
S druge strane, nijedno veliko preduzeće ne bi moglo da ostvari povećanje od preko 100 odsto, za razliku od 14 odsto mikro preduzeća i preduzetnika. Mogućnosti za povećanje obima poslovanja i preko 50 odsto su, sa izuzetkom turizma i ugostiteljstva, najveće među uslužnim sektorima, pre svega u IT industriji.
Otpor prema zapošljavanju migranata
Čak 46 odsto privrednika navodi kao glavno ograničenje za povećanje proizvodnje to što im nedostaju kvalifikovani radnici. Skoro dve trećine malih i polovina mikro firmi ne mogu da obezbede potrebnu radnu snagu, dok je velikim kompanijama to lakše, ali i one ističu da bi sa raspoloživim kadrovima imale problema da postignu potreban kvalitet ako bi se značajnije uvećao obim posla.
Polovinu firmi je napustio bar jedan radnik u poslednje tri godine radi odlaska u inostranstvo, a privrednici u Beogradu, Šumadiji i zapadnoj Srbiji su najuvereniji da bi odliv mozgova moglo da spreči značajnije povećanje plata. Ovakav stav je najređe prisutan u velikim preduzećima, koje bez obzira na veće plate u odnosu na republički prosek više pogađa odlazak radnika u inostranstvo nego male i mikro firme. To upućuje na zaključak da plata nije jedini faktor koji utiče na odluku da se ode iz zemlje, posebno kada je reč o najobrazovanijima.
Iako emigracija domaće radne snage postaje sve izraženiji problem, čak 63 odsto firmi u Srbiji ne želi da zaposli kvalifikovane migrante iz drugih zemalja. Ovde su nalazi takođe iznenađujući u odnosu na preovlađujuće stereotipe u javnosti, budući da je u Vojvodini, koja se stalno ističe kao multikulturalna sredina, najmanje firmi (19 odsto) spremno da zaposli migrante, a najotvorenija za takvu mogućnost su preduzeća u Šumadiji, „srcu Srbije“ (52 odsto).
Kada je reč o sektorima, najvoljnija da „uvezu“ radnike su preduzeća u radno intenzivnim delatnostima, gde čak 87 odsto privrednika kaže da im je nedostatak kvalifikovanih radnika najveća prepreka u razvoju.
Problemi sa energijom u prestonici
Izuzev IT firmi i donekle velikih kompanija, ostala preduzeća ne procenjuju da je sveprisutna priča o digitalizaciji kao čarobnom štapiću rešenje za njihove goruće probleme, pa to među prioritete svrstava svega 14 odsto ispitanika.
Zanimljivo je i da još manji broj preduzeća (devet odsto) doživljava kao bitnu prepreku za razvoj loše lokalne puteve i udaljenost auto-puta. Najnezadovoljniji putnom infrastrukturom su privrednici iz zapadne Srbije i Šumadije i preduzeća koja posluju u radno intenzivnim delatnostima. Velikim firmama je to daleko ređi problem nego najmanjima, što upućuje da su velike kompanije uglavnom smeštene na boljim lokacijama.
Preduzeća se, više nego na puteve, žale na nestabilno snabdevanje električnom energijom, a neverovatno zvuči podatak da takve teškoće ima skoro trećina preduzeća u Beogradu. Pored prestonice, ovaj problem najviše pogađa preduzetnike u seoskom turizmu.
Kada je reč o stranim direktnim investicijama, o čijim ekonomskim efektima se poslednjih godina vode sve burnije rasprave, više od polovine privrednika u Beogradu i Vojvodini smatra da su one pozitivno uticale na razvoj lokalne zajednice.
Međutim, treba imati u vidu da su strane investicije mnogo ređe južno od Beograda, a tamo gde su masovnije prisutne ispitanici pre svega ističu njihov povoljan učinak na zapošljavanje.
S druge strane, svega 18 odsto anketiranih je ocenilo da su one podigle nivo znanja i razvile nove veštine zaposlenih, a na jugu i istoku Srbije, 61 odsto ispitanika ističe da strani investitori zapošljavaju radnike na monotonim i prostim poslovima. Posebno je interesantan nalaz da su preduzeća južno od Beograda češće zabrinuta da strani investitori ne vode dovoljno računa o životnoj sredini.
Iako su anketirane firme na pitanje šta bi bile najvažnije inicijative u njihovim lokalnim zajednicama najviše predlagale ekološke projekte koji bi poboljšali kvalitet vazduha, vode i zemljišta i podstakli razvoj obnovljivih izvora energije, privrednici ne bi pristali da se poveća PDV za te svrhe. Smatraju da država za to već ima dovoljno sredstava i da je potrebna njihova bolja preraspodela, ili su nepoverljivi da bi dodatni poreski prihodi zaista bili usmereni na poboljšanje životne sredine.
BONUS VIDEO: Radnici Linglonga u dužničkom ropstvu Ako se vrate, nemaju od čega da prežive
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar