0
Podaci o tome koliko Srbija duguje Kini, prema rečima ekonomskog novinara Mijata Lakićevića - ne postoje na jednom mestu. Iskreno se, kaže, nada da oni ipak postoje, ali da samo nisu dostupni javnosti. Prema podacima do kojih je on došao, reč je o sedam, možda osam milijardi evra. "Ako bi se uračunalo i ono što je obećano da će se raditi, ti dugovi bi mogli da se popenju i na 15 milijardi evra", navodi Lakićević.
Saradnja sa Kinom za Srbiju je problematična u ekonomskom, ekološkom, i ideološko-političkom smislu, smatra Mijat Lakićević prenosi N1.
Teško je, kaže, izdvojiti najveći problem jer su sva tri povezana.
„U izvesnom smislu možda je najveći problem ideološko-politički, ali s druge strane on je najveći jer zavisi od naših vlasti. Ono što je opasnost je da naša vlast, koristeći neke tehnike i tehnologije, mehanizme koje je videla u Kini, pokušava da primeni u Srbiji. Čini mi se je ta opasnost najveća, pre svega što zavisnost na ekonomskom planu ne bi morala da bude toliko opasna, ali u sadejstvu sa ovim političkim može da bude jako rizična za Srbiju“, ukazuje Lakićević.
Šta prepisujemo od Kine
Na pitanje šta to pokušavamo da prepišemo od Kine, sagovornik N1 odgovara najnovijim primerom – kamere za video nadzor.
„Možemo reći da toga ima i na Zapadu, ali ne u tolikoj meri. Saradnja sa Kinom na tom polju počela još pre dve godine i vidimo da se to polako sprovodi u život. A, vi tu nećete imati adekvatnu kontrolu. Imate oslobađanje policije – građani su pod paskom vlasti, više na udaru, dok se odgovornost policije prema građanima smanjuje“, kaže Lakićević.
Takođe je, smatra, opasno što je policija u velikoj meri politička organizacije, a ne nezavisna, gde vidi veliku opasnost od zloupotreba u ideološko-političke svrhe – u proganjanje političkih neprijatelja, nepodobnih, onih koje želite da kompromitujete…
Ekonomska opravdanost zaduženja
Srbija, smatra Lakićević, baš kao i svaka druga zemlja, treba da sarađuje sa Kinom, koja je i tehnološka sila.
„Ima puno stvari koje od Kine mogu da se kupe i gde postoji razlog za saradnju. Ono što je problem je što se ti sporazumi sklapaju direktno između država, gde nema pregovora, niti konkurencije i zato je skupo“, kaže sagovornik N1.
Povezane vesti:
On za primer navodi nedavnu izgradnju Pelješkog mosta u Hrvatskoj koji su gradili – Kinezi evropskim parama i na osnovu tendera.
„Kinezi su dali tako nisku ponudu da se Štrabag kao drugoplasirani žalio rekavši da je nemoguće da se to izgradi po ceni koju nude Kinezi i koja je oko 25 odsto niža“, naveo je Mijat Lakićević.
U Srbiji je, pak, drugi slučaj – Kinezi, navodi – grade skuplje nego kad se projekat finansira evropskim parama.
„Mi imamo kredit Evropske investicione banke za železnicu i kilometar te pruge je 20, 30 ako ne i više odsto jeftiniji nego pruga koju grade Kinezi od Novog Sada do Subotice. To su ogromne pare. Tu se gubi 30, 40, možda i 50 miliona evra na tim poslovima“, objašnjava Lakićević.
Na pitanje zašto je to tako, on odgovara da mu prvo na pamet pada – korupcija.
„Kad razmislite – nema nekog razloga da Srbija to plaća skuplje. Možete reći da je Srbija loš privrednik, da ne vodi računa o prama, ali vam ne ide u glavu da je baš tolika razlika. Drugi problem je što je Kina visoko koruptivna zemlja. Dakle deo tih para sigurno se vraća domaćim vlastima – da li su to neki drugi poslovi tako što se domaće firme angažuju… ima tu raznih šema kako može da se izvede da se desetine miliona evra sliju u ruke vladajuće grupe ili partije“, navodi on.
Lakićević ukazuje i na ekološki aspekt projekata u koji je uključena Kina.
„Kad su Kinezi došli u Smederevo zagađenje je naglo povećano, dok su tu bili Amerikanci ponosili su se čistim vazduhom… Imate sličnu stvar u Boru, samo što se o tim stvarima ne govori. Imate i Kostolac gde je napravljen treći blok iz kineskog kredita gde je zagađenje takođe bilo ogrmno. Ovde je problem što naša vlast nije imala dovoljno snege, volje ili čega već da Kineze primora na poštovanje ekoloških pravila i standarda“, ukazuje Lakićević.
Sad se, podseća, gradi i u Zrenjaninu, a gumarska industrija je veliki zagađivač.
„Sve to može da se reši, ali vlast za to nije zainteresoana. A, nije ni lokalna zajednica, jer reč je o pet, šest hiljada ljudi u Boru i u Smederevu koji rade u tim fabrikama. Tim ljudima nije lako da se za to izbore, a nemaju podršku centralnih organa vlasti“, kaže Lakićević.
Pogled iz EU
Saradnja sa Kinom, koja je i poželjna, i dobra, i od koje Srbija može da ima velike koristi može, smatra Lakićević, da se izrodi u svoju suprotnost.
“ Ekcesi poput onoga kada je direktor u Boru šutnuo radnika svuda u Evropi je nezamislivo. Taj čovek više ne bi bio u toj firmi, morao bi da plati ogromne odštete. Ako se vlast ne odupre tome, a ne vidim da se nešto opire, ti ekcesi mogu da postanu uobičajena pojava“, upozorava Lakićević.
Zbog takvog ponašanja Kine koja ne poštuje ni ekološke standarde, ni standarde socijalne održivosti i zato što ne otvara svoje tržište i Evropa je, kaže, izrazila rezerve.
„Evropa nerado gleda na to što se u Srbiji radi ovako kako se radi – što se Kinezima dopušta da rade praktično šta hoće ne ponašajući se po evropskim standardima“, zaključio je Lakićević.
Kako je nedavno za portal Sindikata Nezavisnost izjavio Mijat Lakićević, izvoz u Kinu se prošle godine kretao oko 330 miliona, dok je uvoz bio blizu tri milijarde evra, što znači da je Srbija imala deficit od oko 2,7 milijardi evra, a to je ubedljivo najveći deficit koji Srbija ima s nekom zemljom u spoljnoj trgovini.
BONUS VIDEO
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
